Разорени

Прва половина „Разорених“ је натуралистичка: један простор, два лика и разговор који се постепено претвара у насиље. Доласком рата форма се распада. Дијалог све више уступа место насилним сликама, а радња се замењује низом симболичних призора у којима се стварност и ноћна мора прожимају.

Сирз тај прелаз назива „искуственим“: поремећена радња преноси публици поремећај рата. По његовој оцени већина критичара то није приметила јер их је заслепио ужас, па су форму читали као гомилање шока.

У средишту друге половине је Ијанов пад. Један приказ га описује као силазак кроз седам кругова пакла, дубљи од Лировог, а завршни призор као ослобађање у којем га жртва опрашта. По другом приказу, Кејн Ијана чини истовремено одбојним и достојним сажаљења.

Комад тако избегава једноставну поделу на злочинца и жртву: Ијан је насилник, али у завршници и сломљен човек који зависи од Кејт.

У првој половини Ијанова превласт почива на старости, физичкој снази и Кејтиној рањивости, а у другој га све то напушта. Тај преокрет омогућава комаду да расправља о моћи као таквој, а не само о једном лику, јер Ијан постаје жртва насиља које је раније сам примењивао.

Критичари комад често читају у светлу ранијих драматичара. „Краљ Лир“ се помиње у више радова и приказа, због слома моћног човека и симболике друге половине. Мајкл Ковни (Michael Coveney) Кејнину суморну поезију повезује с Семјуелом Бекетом.

Према часопису Проспект, Харолд Пинтер је на њеном помену Кејн назвао песником позоришта, а исти текст налази да она има више додирних тачака с класичним драматичарима него с агресивним „ин-јер-фејс“ стилом.

Реакције на дело мењале су се с временом. Мајкл Билингтон (Michael Billington) је 2010. нашао да Кејн нагомилавањем бруталности претерује, док Чарлс Спенсер (Charles Spencer) сматра да се комад показао као упозорење на насиље које стиже и у Британију. Сирз у рецензији исте обнове налази да је поставка психолошки уверљива, али сувише педантна и спора, а да ратни пејзаж друге половине и даље узнемирава.

Према прегледу литературе у раду Памесуа Вале (Paméssou Walla), Ајбол (Iball) види у комаду дело које одбија прегледне поделе, на пример на вербално и визуелно или на театралност и реализам, а Солга (Solga) истиче да публику оставља неприпремљеном за оно што следи. Сирз каснија извођења описује као она која наглашавају поезију и актуелност више него шок, а у обнови из 2010. налази да поставка истиче комику и сексуалну политику комада.

Сара Кејн је „Разорене“ почела да пише као студенткиња Универзитета у Бирмингему, под утиском рата у Босни и вести о логорима за силовање. Радионичка изведба одржана је у Бирмингему у јулу 1993, а читање на сцени Роял Корта у јануару 1994. Роял Корт је тада, под уметничким вођством Стивена Далдрија (Stephen Daldry), давао простор младим писцима који су публику суочавали с табу темама; такво позориште назива се „ин-јер-фејс“ (in-yer-face).

Први комад који је Кејн написала за позориште изведен је у Лондону када је имала двадесет три године. Прво извођење одржано је на малој сцени Роял Корта, са око 62 места, па је током кратког извођења представу видело око хиљаду гледалаца. Упркос томе, Сирз је назива једним од најмање виђених, а најчешће расправљаних британских комада тог десетљећа. Ворен Хоуг (Warren Hoge) је писао да у Роял Корту ниједан комад ни писац нису изазвали такав бес још од Едварда Бонда, три деценије раније. Кејн је сматрала да цензуру највише изазива управо форма. Тај комад отворио је њено кратко стваралаштво за сцену: следиле су „Федрина љубав“ (1996), „Очишћени“ и „Жудња“ (1998), а последња драма, „4.48 Психоза“, изведена је тек 2000.

Прво извођење одржано је 12. јануара 1995. на малој сцени Роял Корта (Theatre Upstairs), у режији Џејмса Макдоналда (James Macdonald); играли су Кејт Ешфилд (Kate Ashfield), Пип Донаги (Pip Donaghy) и Дермот Кериген (Dermot Kerrigan). Према Сирзу, представа за штампу одржана је 18. јануара. Критика је била претежно непријатељска: Дејли мејл, Сандеј телеграф и Спектејтор осудили су је најоштријим речима, а део таблоида напао је и јавно финансирање позоришта. Бранили су је Едвард Бонд, Харолд Пинтер и Керил Черчил, а Мајкл Билингтон је касније, према Сирзу, зажалио због своје оштре рецензије.

Сценски задатак је необичан: прва половина тражи убедљив натуралистички приказ собе, а затим се иста соба мора разорити пред публиком, уз ратне призоре које треба изнети без украшавања. Приказ из 2010. у Лирик театру у Хамерсмиту (Lyric Hammersmith), у режији Шона Холмса (Sean Holmes), са Денијем Вебом као Ијаном, Лидијом Вилсон (Lydia Wilson) као Кејт и Ејданом Келијем (Aidan Kelly) као Војником, наишао је на добар пријем: Мајкл Ковни му је дао пет звездица, Билингтон четири, а Спенсер, такође оценом четири, написао да је реч о потресној представи.

Комад се данас убраја у канон савременог драмског писања, а каснија извођења наглашавају његову поезију и актуелност више него шок. Према часопису Проспект, Кејн је у континенталној Европи један од најзначајнијих драматичара 20. века; у Немачкој је 2004. истовремено играно седамнаест њених продукција, док су њене драме у Британији ретко на комерцијалним сценама.

„Разорени“ су почетак пута којим је Кејн кренула од радње ка говору и ритму. Каснији комади, нарочито „Жудња“ и „4.48 Психоза“, све мање су засновани на заплету, а лекс.дк тај развој повезује с постдрамским позориштем.