Razoreni

Prva polovina „Razorenih“ je naturalistička: jedan prostor, dva lika i razgovor koji se postepeno pretvara u nasilje. Dolaskom rata forma se raspada. Dijalog sve više ustupa mesto nasilnim slikama, a radnja se zamenjuje nizom simboličnih prizora u kojima se stvarnost i noćna mora prožimaju.

Sirz taj prelaz naziva „iskustvenim“: poremećena radnja prenosi publici poremećaj rata. Po njegovoj oceni većina kritičara to nije primetila jer ih je zaslepio užas, pa su formu čitali kao gomilanje šoka.

U središtu druge polovine je Ijanov pad. Jedan prikaz ga opisuje kao silazak kroz sedam krugova pakla, dublji od Lirovog, a završni prizor kao oslobađanje u kojem ga žrtva oprašta. Po drugom prikazu, Kejn Ijana čini istovremeno odbojnim i dostojnim sažaljenja.

Komad tako izbegava jednostavnu podelu na zločinca i žrtvu: Ijan je nasilnik, ali u završnici i slomljen čovek koji zavisi od Kejt.

U prvoj polovini Ijanova prevlast počiva na starosti, fizičkoj snazi i Kejtinoj ranjivosti, a u drugoj ga sve to napušta. Taj preokret omogućava komadu da raspravlja o moći kao takvoj, a ne samo o jednom liku, jer Ijan postaje žrtva nasilja koje je ranije sam primenjivao.

Kritičari komad često čitaju u svetlu ranijih dramatičara. „Kralj Lir“ se pominje u više radova i prikaza, zbog sloma moćnog čoveka i simbolike druge polovine. Majkl Kovni (Michael Coveney) Kejninu sumornu poeziju povezuje s Semjuelom Beketom.

Prema časopisu Prospekt, Harold Pinter je na njenom pomenu Kejn nazvao pesnikom pozorišta, a isti tekst nalazi da ona ima više dodirnih tačaka s klasičnim dramatičarima nego s agresivnim „in-jer-fejs“ stilom.

Reakcije na delo menjale su se s vremenom. Majkl Bilington (Michael Billington) je 2010. našao da Kejn nagomilavanjem brutalnosti preteruje, dok Čarls Spenser (Charles Spencer) smatra da se komad pokazao kao upozorenje na nasilje koje stiže i u Britaniju. Sirz u recenziji iste obnove nalazi da je postavka psihološki uverljiva, ali suviše pedantna i spora, a da ratni pejzaž druge polovine i dalje uznemirava.

Prema pregledu literature u radu Pamesua Vale (Paméssou Walla), Ajbol (Iball) vidi u komadu delo koje odbija pregledne podele, na primer na verbalno i vizuelno ili na teatralnost i realizam, a Solga (Solga) ističe da publiku ostavlja nepripremljenom za ono što sledi. Sirz kasnija izvođenja opisuje kao ona koja naglašavaju poeziju i aktuelnost više nego šok, a u obnovi iz 2010. nalazi da postavka ističe komiku i seksualnu politiku komada.

Sara Kejn je „Razorene“ počela da piše kao studentkinja Univerziteta u Birmingemu, pod utiskom rata u Bosni i vesti o logorima za silovanje. Radionička izvedba održana je u Birmingemu u julu 1993, a čitanje na sceni Roяl Korta u januaru 1994. Roяl Kort je tada, pod umetničkim vođstvom Stivena Daldrija (Stephen Daldry), davao prostor mladim piscima koji su publiku suočavali s tabu temama; takvo pozorište naziva se „in-jer-fejs“ (in-yer-face).

Prvi komad koji je Kejn napisala za pozorište izveden je u Londonu kada je imala dvadeset tri godine. Prvo izvođenje održano je na maloj sceni Roяl Korta, sa oko 62 mesta, pa je tokom kratkog izvođenja predstavu videlo oko hiljadu gledalaca. Uprkos tome, Sirz je naziva jednim od najmanje viđenih, a najčešće raspravljanih britanskih komada tog desetljeća. Voren Houg (Warren Hoge) je pisao da u Roяl Kortu nijedan komad ni pisac nisu izazvali takav bes još od Edvarda Bonda, tri decenije ranije. Kejn je smatrala da cenzuru najviše izaziva upravo forma. Taj komad otvorio je njeno kratko stvaralaštvo za scenu: sledile su „Fedrina ljubav“ (1996), „Očišćeni“ i „Žudnja“ (1998), a poslednja drama, „4.48 Psihoza“, izvedena je tek 2000.

Prvo izvođenje održano je 12. januara 1995. na maloj sceni Roяl Korta (Theatre Upstairs), u režiji Džejmsa Makdonalda (James Macdonald); igrali su Kejt Ešfild (Kate Ashfield), Pip Donagi (Pip Donaghy) i Dermot Kerigen (Dermot Kerrigan). Prema Sirzu, predstava za štampu održana je 18. januara. Kritika je bila pretežno neprijateljska: Dejli mejl, Sandej telegraf i Spektejtor osudili su je najoštrijim rečima, a deo tabloida napao je i javno finansiranje pozorišta. Branili su je Edvard Bond, Harold Pinter i Keril Čerčil, a Majkl Bilington je kasnije, prema Sirzu, zažalio zbog svoje oštre recenzije.

Scenski zadatak je neobičan: prva polovina traži ubedljiv naturalistički prikaz sobe, a zatim se ista soba mora razoriti pred publikom, uz ratne prizore koje treba izneti bez ukrašavanja. Prikaz iz 2010. u Lirik teatru u Hamersmitu (Lyric Hammersmith), u režiji Šona Holmsa (Sean Holmes), sa Denijem Vebom kao Ijanom, Lidijom Vilson (Lydia Wilson) kao Kejt i Ejdanom Kelijem (Aidan Kelly) kao Vojnikom, naišao je na dobar prijem: Majkl Kovni mu je dao pet zvezdica, Bilington četiri, a Spenser, takođe ocenom četiri, napisao da je reč o potresnoj predstavi.

Komad se danas ubraja u kanon savremenog dramskog pisanja, a kasnija izvođenja naglašavaju njegovu poeziju i aktuelnost više nego šok. Prema časopisu Prospekt, Kejn je u kontinentalnoj Evropi jedan od najznačajnijih dramatičara 20. veka; u Nemačkoj je 2004. istovremeno igrano sedamnaest njenih produkcija, dok su njene drame u Britaniji retko na komercijalnim scenama.

„Razoreni“ su početak puta kojim je Kejn krenula od radnje ka govoru i ritmu. Kasniji komadi, naročito „Žudnja“ i „4.48 Psihoza“, sve manje su zasnovani na zapletu, a leks.dk taj razvoj povezuje s postdramskim pozorištem.