Облаци

Комад се састоји од два паралелна дела. У првом Стрепсијад иде у школу и неуспешно учи, а у њему се јавља први велики агон: расправа Праведног и Неправедног говора. У другом се плодови учења показују кроз повериоце и пребијање, а завршни спор између оца и сина је други агон.

Прва парабаза је дуга и пева се у метру који Аристофан не користи ни у једном другом сачуваном комаду, док је друга скраћена и без уобичајених песама. Најнеобичније је што нема празничног завршетка: нема победничке поворке, а хор само одлази. Због тога сачувани текст делује као недовршена стара комедија.

Стрепсијад је комичан јунак који уместо снаге користи лукавство, али је довољно простодушан да сам настрада. Фидипид је његова слика у огледалу: млад, спретан и без обзира према оцу. Сократ је збирна фигура која спаја природног филозофа и софисту, а стварном Сократу мало личи.

Облаци су необична појава за хор: говоре као богиње, али на крају објашњавају Стрепсијаду шта му се догодило. Праведни и Неправедни говор су олицетворења, па расправа није спор двојице људи, већ двају погледа на свет.

Језик комада пародира научно објашњавање: гром је као мрмљање у трбуху након гозбе, а муња је ветар који пробија облак. Игре речи су важан део шале, на пример граматичка питања о роду именица. У првом агону Праведни говори анапестима, а Неправедни јамбима, што метрички наговештава да његово излагање није озбиљно мишљено.

Хорске песме су лирске и свечане, па отварају комад озбиљнијим тоном него што је уобичајено у комедији. У један Стрепсијадов говор убачен је стих из Еурипидове „Алкестиде“, што показује да су пародија и цитат стално присутни.

Најчешће питање је колико карикатура одговара стварном Сократу. Платон у „Апологији“ помиње комад као део предрасуда против њега, али Сократ из „Облака“ и Сократ из Платонових дијалога се разликују. Једни тумачи претпостављају да Аристофан исмејава Сократа из раног периода, други да не познаје филозофију, а Лео Штраус и Кетрин Закерт комад читају као сукоб поезије и филозофије.

Спорно је и шта је у сачуваном тексту старо, а шта ново. Од првобитне верзије није остао ниједан примерак, а прерада је довршена само у деловима. Сачувани текст још садржи места која се односе на Клеона, који је умро 422. п.н.е., па се претпоставља да је део првобитног текста задржан.

Комедија је први пут изведена 423. п.н.е. на Великим Дионисијама у Атини и од три комада који су се такмичили заузела је последње место. Аристофан је касније текст прерадио, али је прерада остала недовршена. Према научним проценама настала је око 420–416. п.н.е., а тачна година је спорна. Прерађени комад кружио је као рукопис и само он је сачуван.

Комад је писан у време када се после Сфактерије и Делија у Атини још надало миру, па се по теми разликује од ранијих Аристофанових комада о политици и рату. У средишту је сукоб старих вредности и нових идеја. Јонска природна филозофија, Демокритов атомизам и хипократовска медицина су се ширили, а Анаксагора је око 437. п.н.е. био протеран из Атине.

Софисти су у Атини за новац учили говорништву и вештини успеха у судовима и скупштини. За човека попут Стрепсијада, који је у дугу, таква вештина значила је излаз. Зато је ова комедија у први план ставила питање образовања: ко учи младе, чему и по којој цени.

Историјски Сократ имао је тада око четрдесет пет година и показао је храброст у повлачењу код Делија. Његови погледи нису били онакви какве комад приказује, али је Аристофан од њега направио збирну слику нових мислилаца. Сократ је 399. п.н.е. осуђен на смрт, а Платон у „Апологији“ комедију помиње као један од извора предрасуда. Према Елијану, Сократ је током представе устао када су странци у публици питали ко је Сократ.

Парод почиње иза сцене: хор пева пре него што се појави, па је питање колико је гледаоцима у великом отвореном позоришту био разумљив. Облаци су богиње мислилаца, па им костим и покрети треба да буду лагани, а не само комични.

Сократ се појављује у корпи изнад тла, па свака поставка мора да нађе решење за висину и лебдење. Када Стрепсијад уђе у школу, сцена постаје учионица са картама и справама, у којој се смењују шала и предавање.

Новије поставке стављају нагласак на дуг и образовање. Национално позориште Грчке извело је 2012. у Епидауру „Облаке“ у режији Никоса Масторакиса, са два Сократа: Аристофановим и Платоновим. Исте године Драма Словачког народног позоришта поставила је „Облаке“ у режији Мартина Чичвака, уз барокне костиме и арије. У загребачком Керемпуху Златко Паковић режирао је 2024. представу „Сократ се не боји бити исмејан“, која користи прерађене Стрепсијадове говоре и одломке Платонове „Апологије“. Студенти Свеучилишта у Задру извели су „Аристофанове Облаке над Равним Котарима“ у режији и адаптацији Миленка Лончара.

Режија мора да одлучи како да заврши комад. Ватра на крају је коначна, а хор не пева победничку песму. Једни режисери је играју као освету, други као трагедију човека који је сам себи нанео зло, а трећи као упозорење на цену нове вештине говора.

„Облаци“ су најпознатија комична слика Сократа. Платон у „Апологији“ комад помиње као део предрасуда против њега, па су они ушли у историју филозофије као сведочанство о томе како су Атињани видели Сократа. Сматрају се и првом сачуваном комедијом идеја, а критичари их убрајају међу најбоља дела жанра.

Комад је рано превођен: на италијански у Венецији 1545, на немачки у Стразбуру 1613, на латински у Лајдену 1760. Енглески преводи почињу 1837. и настављају се све до данас. Младен Шкиљан је „Облаке“ превео на хрватски. Андру Дејвид Ирвин је 2007. написао адаптацију „Сократ на суду“, која спаја „Облаке“ са Платоновим текстовима.

У савременом позоришту комад се чита као прича о дугу, образовању и интелектуалцима. Златко Паковић је у новембру 2022. писао о „Облацима“ као комедији о грађанима заробљеним у дугу са каматом и о томе шта раде мислиоци кад виде проблем, а 2024. је режирао представу у Загребу.