Oblaci

Komad se sastoji od dva paralelna dela. U prvom Strepsijad ide u školu i neuspešno uči, a u njemu se javlja prvi veliki agon: rasprava Pravednog i Nepravednog govora. U drugom se plodovi učenja pokazuju kroz poverioce i prebijanje, a završni spor između oca i sina je drugi agon.

Prva parabaza je duga i peva se u metru koji Aristofan ne koristi ni u jednom drugom sačuvanom komadu, dok je druga skraćena i bez uobičajenih pesama. Najneobičnije je što nema prazničnog završetka: nema pobedničke povorke, a hor samo odlazi. Zbog toga sačuvani tekst deluje kao nedovršena stara komedija.

Strepsijad je komičan junak koji umesto snage koristi lukavstvo, ali je dovoljno prostodušan da sam nastrada. Fidipid je njegova slika u ogledalu: mlad, spretan i bez obzira prema ocu. Sokrat je zbirna figura koja spaja prirodnog filozofa i sofistu, a stvarnom Sokratu malo liči.

Oblaci su neobična pojava za hor: govore kao boginje, ali na kraju objašnjavaju Strepsijadu šta mu se dogodilo. Pravedni i Nepravedni govor su olicetvorenja, pa rasprava nije spor dvojice ljudi, već dvaju pogleda na svet.

Jezik komada parodira naučno objašnjavanje: grom je kao mrmljanje u trbuhu nakon gozbe, a munja je vetar koji probija oblak. Igre reči su važan deo šale, na primer gramatička pitanja o rodu imenica. U prvom agonu Pravedni govori anapestima, a Nepravedni jambima, što metrički nagoveštava da njegovo izlaganje nije ozbiljno mišljeno.

Horske pesme su lirske i svečane, pa otvaraju komad ozbiljnijim tonom nego što je uobičajeno u komediji. U jedan Strepsijadov govor ubačen je stih iz Euripidove „Alkestide“, što pokazuje da su parodija i citat stalno prisutni.

Najčešće pitanje je koliko karikatura odgovara stvarnom Sokratu. Platon u „Apologiji“ pominje komad kao deo predrasuda protiv njega, ali Sokrat iz „Oblaka“ i Sokrat iz Platonovih dijaloga se razlikuju. Jedni tumači pretpostavljaju da Aristofan ismejava Sokrata iz ranog perioda, drugi da ne poznaje filozofiju, a Leo Štraus i Ketrin Zakert komad čitaju kao sukob poezije i filozofije.

Sporno je i šta je u sačuvanom tekstu staro, a šta novo. Od prvobitne verzije nije ostao nijedan primerak, a prerada je dovršena samo u delovima. Sačuvani tekst još sadrži mesta koja se odnose na Kleona, koji je umro 422. p.n.e., pa se pretpostavlja da je deo prvobitnog teksta zadržan.

Komedija je prvi put izvedena 423. p.n.e. na Velikim Dionisijama u Atini i od tri komada koji su se takmičili zauzela je poslednje mesto. Aristofan je kasnije tekst preradio, ali je prerada ostala nedovršena. Prema naučnim procenama nastala je oko 420–416. p.n.e., a tačna godina je sporna. Prerađeni komad kružio je kao rukopis i samo on je sačuvan.

Komad je pisan u vreme kada se posle Sfakterije i Delija u Atini još nadalo miru, pa se po temi razlikuje od ranijih Aristofanovih komada o politici i ratu. U središtu je sukob starih vrednosti i novih ideja. Jonska prirodna filozofija, Demokritov atomizam i hipokratovska medicina su se širili, a Anaksagora je oko 437. p.n.e. bio proteran iz Atine.

Sofisti su u Atini za novac učili govorništvu i veštini uspeha u sudovima i skupštini. Za čoveka poput Strepsijada, koji je u dugu, takva veština značila je izlaz. Zato je ova komedija u prvi plan stavila pitanje obrazovanja: ko uči mlade, čemu i po kojoj ceni.

Istorijski Sokrat imao je tada oko četrdeset pet godina i pokazao je hrabrost u povlačenju kod Delija. Njegovi pogledi nisu bili onakvi kakve komad prikazuje, ali je Aristofan od njega napravio zbirnu sliku novih mislilaca. Sokrat je 399. p.n.e. osuđen na smrt, a Platon u „Apologiji“ komediju pominje kao jedan od izvora predrasuda. Prema Elijanu, Sokrat je tokom predstave ustao kada su stranci u publici pitali ko je Sokrat.

Parod počinje iza scene: hor peva pre nego što se pojavi, pa je pitanje koliko je gledaocima u velikom otvorenom pozorištu bio razumljiv. Oblaci su boginje mislilaca, pa im kostim i pokreti treba da budu lagani, a ne samo komični.

Sokrat se pojavljuje u korpi iznad tla, pa svaka postavka mora da nađe rešenje za visinu i lebdenje. Kada Strepsijad uđe u školu, scena postaje učionica sa kartama i spravama, u kojoj se smenjuju šala i predavanje.

Novije postavke stavljaju naglasak na dug i obrazovanje. Nacionalno pozorište Grčke izvelo je 2012. u Epidauru „Oblake“ u režiji Nikosa Mastorakisa, sa dva Sokrata: Aristofanovim i Platonovim. Iste godine Drama Slovačkog narodnog pozorišta postavila je „Oblake“ u režiji Martina Čičvaka, uz barokne kostime i arije. U zagrebačkom Kerempuhu Zlatko Paković režirao je 2024. predstavu „Sokrat se ne boji biti ismejan“, koja koristi prerađene Strepsijadove govore i odlomke Platonove „Apologije“. Studenti Sveučilišta u Zadru izveli su „Aristofanove Oblake nad Ravnim Kotarima“ u režiji i adaptaciji Milenka Lončara.

Režija mora da odluči kako da završi komad. Vatra na kraju je konačna, a hor ne peva pobedničku pesmu. Jedni režiseri je igraju kao osvetu, drugi kao tragediju čoveka koji je sam sebi naneo zlo, a treći kao upozorenje na cenu nove veštine govora.

„Oblaci“ su najpoznatija komična slika Sokrata. Platon u „Apologiji“ komad pominje kao deo predrasuda protiv njega, pa su oni ušli u istoriju filozofije kao svedočanstvo o tome kako su Atinjani videli Sokrata. Smatraju se i prvom sačuvanom komedijom ideja, a kritičari ih ubrajaju među najbolja dela žanra.

Komad je rano prevođen: na italijanski u Veneciji 1545, na nemački u Strazburu 1613, na latinski u Lajdenu 1760. Engleski prevodi počinju 1837. i nastavljaju se sve do danas. Mladen Škiljan je „Oblake“ preveo na hrvatski. Andru Dejvid Irvin je 2007. napisao adaptaciju „Sokrat na sudu“, koja spaja „Oblake“ sa Platonovim tekstovima.

U savremenom pozorištu komad se čita kao priča o dugu, obrazovanju i intelektualcima. Zlatko Paković je u novembru 2022. pisao o „Oblacima“ kao komediji o građanima zarobljenim u dugu sa kamatom i o tome šta rade mislioci kad vide problem, a 2024. je režirao predstavu u Zagrebu.