Fabula
Prolog: put do Herakla
Dionis, bog pozorišta, stiže pred Heraklovu kuću prerušen u Herakla: preko žute haljine nosi lavlju kožu, a u ruci buzdovan. Za njim na magarcu jaše rob Ksantija, natovaren prtljagom, i žali se na teret, dok se gospodar ljuti na njegove šale. Kada Dionis zakuca, Herakle, koji je nekad silazio u Had po psa Kerbera, prska u smeh pred tom pojavom.
Dionis objašnjava zašto polazi u podzemlje: dok je na brodu čitao Euripidovu „Andromedu“, obuzela ga je čežnja za pesnikom koji je upravo umro. Herakle ga podseća da u Atini ima mnogo mladih tragičara, ali Dionis odgovara da su to bezvredni sitni pesnici i da mu je potreban neko ko ume da izgovori plemenitu misao. Herakle nabraja kratke puteve do Hada: obesiti se, popiti kukutu ili skočiti s tornja u Keramiku. Dionis ih odbija i bira duži put preko jezera, kojim je išao i sam Herakle. Herakle mu opisuje šta ga čeka: močvaru sa zmijama i grešnicima u blatu, a zatim svetlost i srećne posvećenike.
Pre jezera putnici sreću mrtvaca koji se nosi na nosilima. Dionis mu nudi dve drahme da ponese prtljag, ali mrtvac to odbija.
Preko jezera i obala mista
Na obali Haron prima Dionisa u čamac, a Ksantiju odbija, pa rob mora da obiđe jezero pešice. Dionis mora da vesla, nevičan poslu. Iz vode mu se javlja hor žaba sa refrenom „brekekekeks koaks koaks“. On se s njima prepire, odgovara im kreketanjem i na kraju ih nadjača.
Na drugoj obali Ksantija sustiže gospodara i plaši ga pričom o Empusi, čudovištu koje menja oblik. Zatim se čuju frula i pesma: dolazi hor mista, posvećenika u eleuzinske misterije, koji prate boga Iakha. Oni igraju i pevaju, ismevaju poznate Atinjane i opominju neposvećene da se uklone. Dionis ih pita za put i oni ga upućuju ka Plutonovoj kući.
Pred Plutonovom kapijom
Dionis, i dalje prerušen u Herakla, lupa na vrata. Vratar Eak, koji u njemu vidi Herakla i lopova jer je odveo Kerbera, zasipa ga pretnjama i preti mu podzemnim čudovištima. Prestravljeni bog pada u nesvest, pa moli roba da zamene odela. Ksantija oblači lavlju kožu i preuzima ulogu Herakla, a Dionis nosi prtljag kao rob.
Zamena se ponavlja još dva puta, prema tome šta je u tom trenutku povoljnije. Sluškinja Persefone poziva „Herakla“ na gozbu sa igračicama, Ksantija rado pristaje, a Dionis mu odmah uzima kožu nazad. Zatim stižu gostioničarka i njena sluškinja Platana, koje „Heraklu“ zameraju da je nekad pojeo njihove vekne, ribu i sir, a nije platio. Dionis ponovo moli Ksantiju da postane Herakle. Na kraju se vraća Eak sa pomoćnikom.
Ksantija, kao „Herakle“, nudi da se njegov rob podvrgne mučenju kako bi se utvrdilo ko je kriv. Dionis tvrdi da je bog, a Ksantija primećuje da bog ne bi smeo da oseti udarce. Dogovaraju se da se obojica biju naizmenično i da je bog onaj ko ne prizna bol. Obojica jauču i izmišljaju izgovore, pa Eak ne uspeva da odluči ko je bog i vodi ih Plutonu i Persefoni.
Parabaza
Dok Eak odvodi dvojicu unutra, hor se okreće publici i daje savete Atinjanima. Traži da se građanska prava vrate onima koji su zbog učešća u oligarhijskom prevratu ostali bez časti i zamera gradu što zapostavlja stare, proverene građane, a vođe bira među novima, lošijima, kao kada se umesto dobrog starog novca drži loš novi.
Spor dvojice pesnika
Posle parabaze Ksantija razgovara s Plutonovim slugom, koji mu otkriva šta se događa u palati. Eshil je dugo važio za najvećeg tragičara među mrtvima i sedeo je na tronu tragedije. Kada je u Had stigao Euripid, pridobio je podzemnu svetinu, lopove i razbojnike, i zatražio tron za sebe. Sofokle se nije mešao: ustupio je mesto Eshilu i poručio da će u slučaju Eshilovog poraza sam stupiti u takmičenje s Euripidom. Pluton je odlučio da se pesnici takmiče, a za sudiju je pozvan Dionis, bog pozorišta.
Pesnici počinju uzajamnim optužbama. Euripid zamera Eshilu što mu junaci dugo ćute, umotani u veo, pa iznenada progovore glomaznim rečima, a hor razvlači pesme. Eshil odgovara da Euripid na scenu izvodi prosjake u dronjcima, žene rđavih sklonosti i obične ljude koji raspravljaju, i tako uči građane da brbljaju i sve preispituju. Obojica priznaju da pesnik mora da čini građane boljima, ali se razilaze u tome kako.
Prvo se upoređuju prologi. Euripid rastavlja Eshilove uvode i nalazi u njima ponavljanja i nejasnoće. Eshil mu uzvraća tako što na kraj stihova svakog Euripidovog prologa dodaje istu rečenicu o izgubljenoj uljanici, koja se savršeno uklapa u ritam. Zatim sledi lirski deo: Euripid parodira Eshilove horske pesme, a Eshil se ruga Euripidovim solo pesmama, pevajući ih uz devojku koja udara u kastanjete.
Na kraju Dionis donosi vagu. Svaki pesnik izgovara stih u jedan tas, pa se meri kojem je stihu potrebno više da pretegne. Eshilovi stihovi, o reci Sperheju, o Smrti i o sudarima bojnih kola, svaki put pretežu nad Euripidovim, u kojima su brod Argo, Ubeđivanje i buzdovan.
Odluka i povratak
Dionis ne može da odluči: jednog smatra mudrijim, a drugog mu se više sviđa. Zato postavlja poslednje pitanje: kako spasti grad. Pita za Alkibijada, prognanog vođu koga Atina i žali i mrzi. Euripid odgovara dosetljivim, dvosmislenim frazama, a Eshil savetuje da Atinjani neprijateljsku zemlju smatraju svojom, a svoju tuđom, i da pravo bogatstvo vide u floti. Dionis bira Eshila.
Euripid mu prebacuje da se zakleo da će njega povesti. Dionis odgovara parodirajući Euripidov stih da se zakleo jezikom, ali ne i umom. Pluton poziva sve na rastanak, a Eshil, pre odlaska, ostavlja svoj tron Sofoklu, a ne Euripidu, i poručuje atinskim političarima, među njima Kleofontu, da mu se što pre pridruže u Hadu. Uz baklje i pesmu hora, koji želi da grad dobije dobre savetnike i da se završi rat, Eshil se vraća među žive.
Lica
Dionis
bog vina i pozorišta; kukavičan i sujetan, silazi u Had po Euripida, a na kraju sudi pesnicima
Ksantija
Dionisov rob, domišljatiji i hrabriji od gospodara; tokom zamena odela igra Herakla
Herakle
Dionisov polubrat, junak koji je već bio u Hadu; daje savete o putu i smeje se gospodarevom kostimu
Haron
skelar koji prevozi mrtve preko jezera; Dionisa tera da vesla, a roba Ksantiju odbija
Eak
Plutonov vratar; preti „Heraklu“ zbog odvedenog Kerbera i vodi proveru bičevanjem
Eshil
tragičar prethodne generacije, predstavnik teškog, uzvišenog stila; pobeđuje i vraća se među žive
Euripid
noviji tragičar, zagovornik jasnoće, rasprave i svakodnevnih likova; gubi takmičenje
Pluton
gospodar Hada, domaćin pesničkog takmičenja i onaj koji Eshila šalje nazad
Hor žaba
pevači iz jezera sa refrenom „brekekekeks koaks koaks“; prvi suparnik boga u komadu
Hor mista
posvećenici koji prate Iakha, pevaju i igraju, ismevaju javne ličnosti i daju savete u parabazi
Mrtvac
pokojnik na nosilima kome Dionis nudi novac da ponese prtljag; odbija
Persefonina sluškinja
poziva „Herakla“ na gozbu sa igračicama i time pokreće novu zamenu odela
Gostioničarka i Platana
optužuju „Herakla“ da im je pojeo hranu i nije platio
Analiza
Ključne teme
Pesnik kao vaspitač grada
I Eshil i Euripid priznaju da pesnik mora da čini građane boljim, a spor je u tome kako. Eshil brani uzvišene junake kao uzor, Euripid obične ljude i raspravu, a Eshil mu prebacuje da je građane naučio da brbljaju i sve preispituju. Merilo nije lepota, već korist gradu, pa Dionis na kraju postavlja političko pitanje.
Staro i novo
Eshil predstavlja težinu i uzvišenost prethodne generacije, Euripid brzinu, duhovitost i svakodnevicu. Komedija se jasno priklanja starom, ali parodija pokazuje da Aristofan Euripida odlično poznaje. Sukob se preliva i na politiku: u parabazi se upoređuje stari, pouzdani novac sa novim, lošim.
Rat i spasenje grada
Poslednje pitanje, ko može da spase Atinu, pokazuje da je rat u pozadini cele komedije. Eshilov savet da se neprijateljska zemlja smatra svojom, a flota pravim bogatstvom, odnosi se na stvarnu situaciju grada u poslednjoj godini rata. Pitanje Alkibijada pokazuje koliko je Atina bila neodlučna u izboru vođa.
Pomirenje i građanska prava
U parabazi hor traži da se građanska prava vrate onima koji su zbog oligarhijskog prevrata ostali bez časti. Poruka je da grad u krizi ne sme da odbacuje svoje građane. Isti zahtev, da se cene provereni ljudi, povezuje parabazu sa ishodom takmičenja.
Prerušavanje i zamena uloga
Bog Dionis oblači junaka i pokazuje se kao kukavica, a rob Ksantija bolje igra Herakla od gospodara. Odela se menjaju tri puta, a provera bičevanjem ostaje bez ishoda, jer obojica naizmenično jauču i izmišljaju izgovore. Granica između boga i roba, gospodara i sluge, na trenutak se gubi.
Kritika kao komika
Rasprava o tome šta čini dobru tragediju pretvorena je u takmičenje sa vagom, kastanjetama i uljanicom. Mere se reči, ritam, jasnoća i korisnost, ali umesto čiste argumentacije odlučuju komični trikovi, a sudija je bog koji se veoma lako predomišlja.
Simboli i motivi
Lavlja koža i buzdovan
Heraklovski kostim je maska koja Dionisa čini smešnim: bog vina u koži najjačeg junaka izaziva strah kod drugih, a kod njega samog kukavičluk. Kada se koža prebaci na roba, menjaju se i uloge gospodara i sluge.
Silazak u Had
Dionis silazi po pesnika kao što je Herakle silazio po Kerbera. Putovanje u podzemlje je pozorišni put i slika grada koji spas traži u prošlosti, među mrtvima.
Žabe i njihov refren
Besmisleni refren „brekekekeks koaks koaks“ pretvara se u zvučni znak komedije. Dionis mora da nadjača žabe da bi nastavio put, pa je prvi protivnik boga upravo hor.
Vaga
Težina stihova meri se na vagi, pa pojmovne vrednosti postaju telesne. Slika merenja sudbine poznata je iz epske tradicije, a ovde je pretvorena u komičan instrument, pri čemu Eshilovi „teški“ stihovi svaki put pretežu.
Uljanica
Svakodnevna posuda sa uljem u Eshilovim rukama ruši uzvišeni ton Euripidovih prologa. Time se pokazuje da su uvodi građeni po sličnom obrascu.
Stari i novi novac
U parabazi se dobri stari novac suprotstavlja lošem novom kao slika za građane i vođe. Aristofan političko procenjivanje svodi na pitanje kvaliteta.
Kompozicija i struktura
Komad ima dve jasno odvojene polovine. U prvoj, do parabaze, Dionis putuje: silazi u Had, prelazi jezero, prolazi kapiju i menja odela. Drugu polovinu čini jedan veliki agon, takmičenje Eshila i Euripida. Parabaza stoji između njih i podseća da književna rasprava ima politički cilj.
Neobično je što je agon pomeren iza parabaze, pa komedija u drugom delu dobija ozbiljniji ton nego što je uobičajeno u staroj komediji. Radnja ima dva hora: žabe, čija je pesma sastavni deo putovanja, i miste, koji čine glavni hor i pevaju u parabazi. Kraj se vraća u komični registar: Eshil odlazi, Sofokle dobija tron, a političari se pozivaju u Had.
Likovi i komična metoda
Dionis je centralni komični lik: bog koji se plaši, hvališe se lažnim junaštvom i stalno menja odelo. Ksantija je njegov kontrast, rob koji bolje razume situaciju i bez ustezanja se podsmeva gospodaru. Podzemni svet, od Harona i Eaka do gostioničarki, crpi komiku iz mešanja božanskog i svakodnevnog: u Hadu se već raspravlja o ceni prevoza i o neplaćenim veknama.
Eshil i Euripid su prikazani kao karikature sopstvenih dela, a ne kao istorijske ličnosti. Eshil govori glomaznim i gromoglasnim rečima, Euripid je brz, podrugljiv i sklon logičkim zamerkama. Obojica su važniji kao glasovi dve poetike nego kao ljudi.
Jezik i stil
Jezik komada neprestano prelazi iz doslovnog u parodijski. Aristofan citira i preinačuje stihove obojice tragičara, što je osnova parodije: publika mora da prepozna original da bi razumela šalu. Refreni bez značenja, kao što su „brekekekeks koaks koaks“ ili imitacija lire u Euripidovim parodijama Eshila, deluju kao zvučna komika.
Dionis i njegov rob govore razgovornim, grubim jezikom, a Eshil i Euripid naizmenično prelaze u složene izraze tragedije. Horske pesme mista spajaju religioznu svečanost i podsmeh poznatim Atinjanima, pa se u jednoj pesmi smenjuju molitva i šala.
Tumačenja i sporna pitanja
Kenet Dover političku i književnu poruku komada svodi na načelo „staro je dobro, novo loše“. Drugi tumači naglasak stavljaju na politiku i čitaju komad kao poziv da se Alkibijad vrati i da se građanska prava povrate obeščašćenima, a Čarls Pol Sigal primećuje da putovanje i agon imaju jednaku težinu u kompoziciji. Dionisovo kolebanje i činjenica da Aristofan Euripida parodira tako dobro da ga očigledno dobro poznaje, upozoravaju da jednostavno tumačenje nije dovoljno.
Sporno je i koliko ozbiljno treba shvatiti političku poruku. Parabaza sadrži konkretan zahtev, a završetak poručuje da grad spasavaju dobri savetnici, ali komika tu ne prestaje: Dionis bira Eshila po ličnoj želji, a ne po rasuđivanju. Koje merilo zaista odlučuje, tekst ne govori jednoznačno.
Struktura
Stara komedija: prolog sa silaskom u Had, hod preko jezera i hor žaba, parod hora mista, zamene odela i proba bičevanjem, parabaza, veliki agon Eshila i Euripida, odluka i završna povorka
Istorijski i književni kontekst
Komedija je izvedena 405. p.n.e. na Lenejama, a Atina je bila u poslednjim mesecima Peloponeskog rata. Iste godine kod Egospotama je izgubila flotu, a 404. p.n.e. predala se Sparti. Godinu ranije, 406. p.n.e., Atinjani su pobedili kod Arginusa, a u parabazi se pominje odluka da robovi koji su se borili u floti dobiju građanska prava. Iste godine umrli su i Euripid i Sofokle, pa je Atina ostala bez dva najveća tragičara.
Euripid je poslednje godine života proveo u Makedoniji i tamo umro. Aristofan ga je ismevao i ranije, naročito u „Aharnjanima“ i „Tesmoforijazama“, ali u „Žabama“ predmet šale postaje čitav odnos prema tragediji. Eshil je umro u Siciliji pedesetak godina ranije, pa ga komedija oživljava kao čoveka prethodnog doba.
Komad pripada staroj komediji: hor ima sopstvene pesme, obraća se publici u parabazi, a radnja sledi komičnu zamisao koja se ostvaruje do kraja. Igra se na Lenejama, zimskom prazniku u čast Dionisa, na kome su se takmičile komedije, a Dionis je zaštitnik pozorišta, što daje njegovom silasku u Had poseban smisao.
Oslanjanje na mit o silasku u podzemlje znači da se Aristofan pridružuje tradiciji u kojoj junaci, kao Herakle ili Orfej, silaze po nekog ili nešto. Hor mista upućuje na eleuzinske misterije, svečani obred u čast boginje Demetre i Persefone, pa Had nije samo kazna, već i mesto blaženosti za posvećene.
Na sceni
U antičkom pozorištu nema promene dekora u modernom smislu, pa prostor nastaje rečju i radnjom: put, Heraklova kuća, jezero, obala i Plutonova palata smenjuju se tokom predstave. Kako je rešen prelazak preko jezera, među tumačima je sporno. Moderne postavke ponekad koriste pravu vodu, kao Sondhajmov mjuzikl izveden u bazenu 1974.
Hor žaba postavlja poseban problem: da li su horisti bili u kostimima žaba u orhestri ili su pevali iza scene, predmet je naučnih rasprava. Hor mista, sa bakljama i igrama, zahteva koreografiju procesije i promenljive grupe muškaraca i žena. U parabazi se hor direktno obraća publici, pa režija mora da odluči koliko ostaje unutar radnje.
Lavlja koža i buzdovan prelaze od Dionisa na Ksantiju i natrag, pa režija mora da odredi tačan ritam zamena: komika zavisi od toga kada publika zna ko je zaista bog, a ko rob. Rekviziti agona, vaga i kastanjete, moraju da ostanu precizni, da ne zasene šta se meri.
Najveći problem savremene režije je satira na račun ličnosti i stihova koje publika ne poznaje. Reditelji zato ili dodaju objašnjenja, ili zamenjuju par Eshil–Euripid drugim pesnicima, kao Sondhajmov mjuzikl, u kom ih zamenjuju Šo i Šekspir. Tako se očuva struktura takmičenja, ali se menja njegov sadržaj.
Nasleđe i recepcija
„Žabe“ su cenjene već u antici. Prema antičkom uvodu, komad je bio toliko omiljen, naročito zbog parabaze, da je ponovo izveden, a prema savremenim izvorima to je jedina Aristofanova komedija sa takvom nagradom. Aristofanovi tekstovi su sačuvani zahvaljujući školskoj upotrebi i prepisivanju u poznoj antici i Vizantiji.
Kao rasprava o vrednosti pesničkih stilova, komad se smatra jednim od najstarijih sačuvanih tekstova o književnoj kritici i ranijim znakom grčkog književnog kanona. Žanr rasprave između dvojice pesnika i tema „ko je bolji“ često se vraćaju u kasnijoj književnosti. Na komad se pozivaju i Džejms Džojs i Houp Mirlis, a navijački poklič Univerziteta Jejl, prvi put javno upotrebljen 1884, zasniva se na refrenu žaba.
Najpoznatija savremena adaptacija je mjuzikl „Žabe“ Berta Ševelava i Stivena Sondhajma. Izveden je 1974. u bazenu Univerziteta Jejl, a među izvođačima su bili Meril Strip i Sigorni Viver; 2004. je, u revidiranoj verziji Natana Lejna, prikazan na Brodveju. Na hrvatski je sve komedije preveo Koloman Rac (1947), a šest Mladen Škiljan (2000).
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, sva sa navedenim izvorom. Arhiva se dopunjuje i u nju ulaze samo provereni podaci.
Pozorište
Žabe (Epidaur)
Nacionalno pozorište Grčke (režija u izvoru nije navedena) · Drevno pozorište u Epidauru · 1973.
Izvođenje Aristofanovih „Žaba“ na festivalu u Epidauru, potvrđeno novinskom kritikom iz jula 1973. u digitalnoj arhivi Nacionalnog pozorišta.
Izvor: Arhiva Nacionalnog pozorišta (Searchculture): „Žabe“ u Epidauru
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- Projekat Gutenberg: The Frogs (engleski prevod)integralni engleski tekst na kome je proveren redosled: zamene odela, bičevanje, parabaza, takmičenje, vaga, izbor i završetak · gutenberg.org
- Hrvatska enciklopedija: AristofanAristofanove sačuvane komedije sa godinama, pobede na Lenejama, odlike stila, prevodi na hrvatski · enciklopedija.hr
- Ana Ćirilović: Uloga hora u Aristofanovoj komediji „Žabe“ (seminarski rad, FMU Beograd)uloga hora žaba i hora mista i sadržaj parabaze; radi se o seminarskom radu, ne o recenziranoj publikaciji · fmu.bg.ac.rs
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.
