Краљева јесен

Драма је једночинка са прологом у дванаестерцу. Према раду о византијским темама, пролог оштро критикује Милутина: одбацује његове ситне мржње и каже да је време избрисало његова велика дела. Радња је затим смештена у дворски простор у коме се врата сабора помињу као место одлуке.

Стефан, о коме се одлучује, не појављује се на сцени, а ослепљење је, према стручном раду, средишњи чин краљевог пада. Бојић пише опширне дидаскалије које описују радње, изглед и унутрашња стања која дијалог не показује, а према рецензенту се у њима појављује и као лични приповедач.

У раду Милице Мојсиловић и Милице Кандић (2023) драма је упоређена са „Животом краља Милутина“ архимандрита Данила. Житије гради култ владара и светитеља, а драма уместо њега даје модерног усамљеног појединца. Краљ у житију је стабилан, у драми подељен и манипулисан; молитва у житију делује, у драми је узалудна; Милутиново тело је нетрулежно, а драма користи слике црвотачине. Симонида је у житију једва назначена, а Бојић проширује улоге жена.

Данило, писац житија, у драми постаје скривени манипулатор. Ћоровић је приметио да је Данилов однос према Милутину историјски нетачан и приписао то песниковој уметничкој слободи.

Драма је писана у стиху, а пролог у дванаестерцу. Рецензент на порталу Frontal назива дело „крајње патетичним“ и сматра да би и у доба романтизма деловало превише сентиментално. Јован Христић у Бојићевом тону запажа „театарски елемент“, а Станислав Винавер је Бојићеву Византију назвао „рекламерском“, што аутор рада о византијским темама оспорава.

Тон је свечан и везан за молитву и обред: у молитвама жене и детета и у завршном латинском стиху. Ћоровић уочава да је краљ у завршној сцени више сентиментални отац него увређен муж или забринути државник.

Тумачења се разилазе у вредновању Византије. Према раду о византијским темама, она је у драми приказана у пропадању, а не величана; Христић је види афирмативније од Винавера. Рецензент у драми налази политичку алузију и недостатак поверења у српски национални идентитет, јер у српски двор уводи западне фигуре. По закључку рада о житију и драми, у драми побеђује зло и скоро нема светлости.

Спорно је и време. Бојић је драму написао 1912. Енциклопедија СНП бележи да је у „Српском књижевном гласнику“ објављена 1912. под насловом „Симонида“, док Ћоровић наводи 1919. као годину првог штампања. Датум првог извођења у Народном позоришту даје биографија на сајту Библиотеке Милутин Бојић: 10. октобар 1913. по старом календару.

Милутин Бојић је рођен у Београду 7. маја 1892, а умро је у Солуну 8. новембра 1917, од милијарне туберкулозе. Матурирао је 1910. и уписао Филозофски факултет, а у Балканским ратовима 1912–1913 учествовао је. „Краљеву јесен“ написао је 1912, са двадесет година; према сајту Библиотеке Милутин Бојић, на сцени Народног позоришта прво извођење било је 10. октобра 1913. по старом календару.

Грађа је из времена краља Милутина, који је владао од 1282. до 1321. и 1299. се оженио Симонидом, кћерком византијског цара Андроника II. Његов син Стефан Дечански, ослепљен по краљевом налогу, касније је постао краљ. Главни извор о Милутину је житије које је написао Данило, касније архиепископ. Бојић у историјској драми та лица користи слободно.

Према сајту Библиотеке Милутин Бојић, драма је понудила нов начин приказивања средњовековне Србије, у „звонком стиху“. Према раду о византијским темама, Бојићево историјско читање ослања се на изворе које је препоручио редитељу, међу њима дела Флоринског, Брокара, Јиречека, Гелцера и Дила.

Ћоровић у уводу у изборе из Бојићевих песама и драма из 1927. наводи да је „Краљева јесен“ историјска драма која је Бојићу донела име драмског писца. Укључена је у збирку „Песме и драме“ (Српска књижевна задруга, 1927), по којој је цитирана у новијим радовима.

Према сајту Библиотеке Милутин Бојић, „Краљева јесен“ је први пут изведена на сцени Народног позоришта у Београду 10. октобра 1913. по старом календару, као велики успех двадесет једногодишњег песника. Енциклопедија Српског народног позоришта наводи да је београдско Народно позориште драму поставило 1912, без тачног датума, па је година прве поставке спорна. Српско народно позориште у Новом Саду приказало ју је 1920.

Сценски захтеви потичу из самог текста. Дидаскалије су опширне и траже тачан изглед: краљ од шездесетак година, крупан, висок и накићен; Симонидин костим описан је детаљно. Према раду о византијским темама, Бојић је редитељу препоручио историјске изворе за византијски контекст, што сведочи о томе колико му је била важна историјски утемељена поставка.

Централни догађај, ослепљење, не види се, јер се Стефан не појављује; сценски знаци су свеће у рукама пажева и затворена врата сабора. Рецензент сматра да је драма „крајње патетична“, па је тон поставке посебно осетљив. У коришћеним изворима нису пронађене савремене поставке.

Према Ћоровићу, „Краљева јесен“ је донела Бојићу име драмског писца. Укључена је у његову збирку „Песме и драме“ из 1927. и једна је од две његове историјске драме, уз „Урошеву женидбу“, коју је Српско народно позориште приказало 1934.

У новијој науци драма се читала на два начина. Један је поређење са „Животом краља Милутина“, у којем ауторке виде супротност између култа владара и светитеља и модерног усамљеног појединца. Други је читање византијске теме, у којем је предмет спора колико Бојић Византију приказује афирмативно.

На порталу Frontal драма је 2018. приказана као књига „за јуче“, са закључком да историјска тема понижава нацију, јер уводи страна лица. Та оцена показује да се драма и данас чита и спори.