Ко се боји Вирџиније Вулф?

Драма се одвија у једном простору и у једној ноћи, а три чина носе посебне наслове: „Забава и игре“, „Валпургијска ноћ“ и „Егзорцизам“. Извођење траје око три сата. Олби је оспоравао одредбу „дугометражна драма“, сматрајући да комад треба да буде онолико дугачак колико аутору треба. Текст је током проба скраћиван: према Ботомсу, изостављено је око петнаест минута, а из почетка другог чина изашло је девет страна дијалога Џорџа и Хани, па радња брже прелази на Мартин монолог.

Кулминација је у трећем чину, када Џорџ објављује смрт сина. После ње драма се смирује: Ник и Хани одлазе, а пар остаје без игре којом је годинама заклањао истину.

Свака од игара, „Понижавање домаћина“, „Хватање гостију“ или „Подизање бебе“, појачава напетост и учвршћује правила по којима супружници једни друге повређују. Џорџ, у почетку пасиван, постепено преузима вођство и води последњу игру. Егзорцизам из наслова трећег чина јесте „убиство“ сина, обред којим се из брака истерује фикција. Игре тако добијају карактер ритуала: правила су утврђена, а завршница је чин „истеривања“. Млади пар у том погледу одражава старији: и његов брак почива на лажи, лажној трудноћи, па су и његова прошлост и тајне предмет игара. Ботомс бележи да је читање Мартине доминације обликовало поставке и да су га каснија оживљавања мењала.

Једна од тема које тумачи издвајају јесте апсурд, живот без унутрашњег смисла када илузије нестану, па се Олбијево дело смешта у америчку варијанту позоришта апсурда везану за Бекета. Истовремено, Ботомс примећује да је Олби ревизијама текст учинио реалистичнијим и мање карикатуралним. Драма се зато чита и као психолошка драма брака, са цртама апсурда у начину на који се свет ликова распада. Тумачи повезују и наглашено суочавање са самим собом, својствено апсурдизму, са егзистенцијалним темама драме.

Критичари су 1962. хвалили оштар дијалог, који су упоређивали са мачевањем речима, док су га други замерали због дужине, вулгарности и песимизма. Ликови упућују на историју, књижевност, филм и стране језике, а разумевање тих алузија продубљује смисао. Тако Џорџ у завршници користи латински, а песма из наслова враћа се као знак избегавања истине. Данас је комад, по оцени једног критичара, мање шокантан него 1962, јер је Олбијев утицај променио каснију драму.

Олби је о комаду први пут говорио 1960, под радним насловом „Егзорцизам“. Наслов „Ко се боји Вирџиније Вулф?“ предложио је као шаљиви поднаслов, пошто је реченицу видео исписану у једном бару у Гринич Вилиџу. Прва два чина написао је лета 1961, а текст је довршио у пролеће 1962; измишљени син додат је у касној фази рада. Комад је најпре одбио Актерс студио Лија Страсберга, а затим су га преузели продуценти Ричард Бар и Клинтон Вајлдер. Била је то његова прва драма у пуној дужини и први комад изведен на Бродвеју. Дотад је био познат по једночинкама, које су 1960. и 1961. привлачиле више пажње ван Бродвеја него већина тадашњих бродвејских комада у три чина. Текст је објављен исте године када и праизведба.

Комад је настао и први пут приказан у доба Хладног рата, у години Кубанске ракетне кризе, а тумачи га повезују са страховима тог времена од конформизма и нуклеарне опасности. Чита се и као делимичан одговор на педесете године и њихов идеал срећне, уређене породице. Олби је говорио да га је делом замислио као одговор на О’Нилову драму „Продавац леда долази“ (The Iceman Cometh).

Праизведба је одржана на Бродвеју 13. октобра 1962. у Били Роуз театру, у режији Алана Шнајдера; Марту је играла Ута Хејген, а Џорџа Артур Хил. Пре премијере одиграно је десет претпремијера, од којих су прве пет биле само за позване госте. Критика је била подељена: једни су хвалили оштар дијалог, док је Џон Чепмен из „Њујорк дејли њуза“ комад одбацио као прљав. Ипак, комад је био распродат, а на програму је остао више од годину и по дана. Добио је награду Њујоршког круга драмских критичара и награду Тони за најбољи комад.

Комад траје око три сата и захтева издржљивост четворо глумаца. У поставци из 2012. Џорџ је, према једном критичару, приказан као домишљат интригант, а не као обезвлашћени пијанац, док је Марта била рањивија и мање преувеличана него у ранијим тумачењима.

Пулицерову награду за 1963. жири у саставу Џон Мејсон Браун и Џон Гаснер предложио је овај комад, назвавши га, упркос оштрини и недостацима, снажним делом важног новог америчког драмског писца. Саветодавни одбор је 25. априла 1963. са малом већином гласао против, па је 6. маја саопштено да те године награда за драму није додељена. Браун и Гаснер су убрзо поднели оставке. Један комитет је потом препоручио да се од 1964. из услова за ту награду укине захтев за „узвишеношћу“. Олби је комадом прешао са једночинки играних ван Бродвеја на Бродвеј, а у оквиру америчке послератне драме комад је и деценијама касније остао на репертоару, о чему сведоче бродвејска поставка из 2012. и лондонска из 2017.

Филмска адаптација Мајка Николса из 1966, са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном, донела је Тејлор Оскара за најбољу глумицу, а Сенди Денис за најбољу споредну улогу. Лондонска поставка из 1964. била је, према Сузан Спектор, прва послератна америчка драма која је остварила критички успех на Вест Енду. Ботомс комаду приписује утицај на либералније ставове шездесетих и на савремени систем претпремијера, а један некролог наводи да је помогао отварању смелијег доба америчке драматургије. Олби је успех описивао као трајну част, али и терет, и одбијао је да понавља себе.