Ko se boji Virdžinije Vulf?

Drama se odvija u jednom prostoru i u jednoj noći, a tri čina nose posebne naslove: „Zabava i igre“, „Valpurgijska noć“ i „Egzorcizam“. Izvođenje traje oko tri sata. Olbi je osporavao odredbu „dugometražna drama“, smatrajući da komad treba da bude onoliko dugačak koliko autoru treba. Tekst je tokom proba skraćivan: prema Botomsu, izostavljeno je oko petnaest minuta, a iz početka drugog čina izašlo je devet strana dijaloga Džordža i Hani, pa radnja brže prelazi na Martin monolog.

Kulminacija je u trećem činu, kada Džordž objavljuje smrt sina. Posle nje drama se smiruje: Nik i Hani odlaze, a par ostaje bez igre kojom je godinama zaklanjao istinu.

Svaka od igara, „Ponižavanje domaćina“, „Hvatanje gostiju“ ili „Podizanje bebe“, pojačava napetost i učvršćuje pravila po kojima supružnici jedni druge povređuju. Džordž, u početku pasivan, postepeno preuzima vođstvo i vodi poslednju igru. Egzorcizam iz naslova trećeg čina jeste „ubistvo“ sina, obred kojim se iz braka isteruje fikcija. Igre tako dobijaju karakter rituala: pravila su utvrđena, a završnica je čin „isterivanja“. Mladi par u tom pogledu odražava stariji: i njegov brak počiva na laži, lažnoj trudnoći, pa su i njegova prošlost i tajne predmet igara. Botoms beleži da je čitanje Martine dominacije oblikovalo postavke i da su ga kasnija oživljavanja menjala.

Jedna od tema koje tumači izdvajaju jeste apsurd, život bez unutrašnjeg smisla kada iluzije nestanu, pa se Olbijevo delo smešta u američku varijantu pozorišta apsurda vezanu za Beketa. Istovremeno, Botoms primećuje da je Olbi revizijama tekst učinio realističnijim i manje karikaturalnim. Drama se zato čita i kao psihološka drama braka, sa crtama apsurda u načinu na koji se svet likova raspada. Tumači povezuju i naglašeno suočavanje sa samim sobom, svojstveno apsurdizmu, sa egzistencijalnim temama drame.

Kritičari su 1962. hvalili oštar dijalog, koji su upoređivali sa mačevanjem rečima, dok su ga drugi zamerali zbog dužine, vulgarnosti i pesimizma. Likovi upućuju na istoriju, književnost, film i strane jezike, a razumevanje tih aluzija produbljuje smisao. Tako Džordž u završnici koristi latinski, a pesma iz naslova vraća se kao znak izbegavanja istine. Danas je komad, po oceni jednog kritičara, manje šokantan nego 1962, jer je Olbijev uticaj promenio kasniju dramu.

Olbi je o komadu prvi put govorio 1960, pod radnim naslovom „Egzorcizam“. Naslov „Ko se boji Virdžinije Vulf?“ predložio je kao šaljivi podnaslov, pošto je rečenicu video ispisanu u jednom baru u Grinič Vilidžu. Prva dva čina napisao je leta 1961, a tekst je dovršio u proleće 1962; izmišljeni sin dodat je u kasnoj fazi rada. Komad je najpre odbio Akters studio Lija Strasberga, a zatim su ga preuzeli producenti Ričard Bar i Klinton Vajlder. Bila je to njegova prva drama u punoj dužini i prvi komad izveden na Brodveju. Dotad je bio poznat po jednočinkama, koje su 1960. i 1961. privlačile više pažnje van Brodveja nego većina tadašnjih brodvejskih komada u tri čina. Tekst je objavljen iste godine kada i praizvedba.

Komad je nastao i prvi put prikazan u doba Hladnog rata, u godini Kubanske raketne krize, a tumači ga povezuju sa strahovima tog vremena od konformizma i nuklearne opasnosti. Čita se i kao delimičan odgovor na pedesete godine i njihov ideal srećne, uređene porodice. Olbi je govorio da ga je delom zamislio kao odgovor na O’Nilovu dramu „Prodavac leda dolazi“ (The Iceman Cometh).

Praizvedba je održana na Brodveju 13. oktobra 1962. u Bili Rouz teatru, u režiji Alana Šnajdera; Martu je igrala Uta Hejgen, a Džordža Artur Hil. Pre premijere odigrano je deset pretpremijera, od kojih su prve pet bile samo za pozvane goste. Kritika je bila podeljena: jedni su hvalili oštar dijalog, dok je Džon Čepmen iz „Njujork dejli njuza“ komad odbacio kao prljav. Ipak, komad je bio rasprodat, a na programu je ostao više od godinu i po dana. Dobio je nagradu Njujorškog kruga dramskih kritičara i nagradu Toni za najbolji komad.

Komad traje oko tri sata i zahteva izdržljivost četvoro glumaca. U postavci iz 2012. Džordž je, prema jednom kritičaru, prikazan kao domišljat intrigant, a ne kao obezvlašćeni pijanac, dok je Marta bila ranjivija i manje preuveličana nego u ranijim tumačenjima.

Pulicerovu nagradu za 1963. žiri u sastavu Džon Mejson Braun i Džon Gasner predložio je ovaj komad, nazvavši ga, uprkos oštrini i nedostacima, snažnim delom važnog novog američkog dramskog pisca. Savetodavni odbor je 25. aprila 1963. sa malom većinom glasao protiv, pa je 6. maja saopšteno da te godine nagrada za dramu nije dodeljena. Braun i Gasner su ubrzo podneli ostavke. Jedan komitet je potom preporučio da se od 1964. iz uslova za tu nagradu ukine zahtev za „uzvišenošću“. Olbi je komadom prešao sa jednočinki igranih van Brodveja na Brodvej, a u okviru američke posleratne drame komad je i decenijama kasnije ostao na repertoaru, o čemu svedoče brodvejska postavka iz 2012. i londonska iz 2017.

Filmska adaptacija Majka Nikolsa iz 1966, sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom, donela je Tejlor Oskara za najbolju glumicu, a Sendi Denis za najbolju sporednu ulogu. Londonska postavka iz 1964. bila je, prema Suzan Spektor, prva posleratna američka drama koja je ostvarila kritički uspeh na Vest Endu. Botoms komadu pripisuje uticaj na liberalnije stavove šezdesetih i na savremeni sistem pretpremijera, a jedan nekrolog navodi da je pomogao otvaranju smelijeg doba američke dramaturgije. Olbi je uspeh opisivao kao trajnu čast, ali i teret, i odbijao je da ponavlja sebe.