Станоје Главаш

Јакшић дело означава као „трагедију у пет аката“, док су друге две драме означене као „драма“ и „драмат у пет делова“. Хрватска енциклопедија сва три комада убраја у историјске драме у стиху. Ипак, према Иванићу, „Станоје Главаш“ се мање уклапа у ознаку трагедије него претходне две драме: радња није подређена јасном трагичком ритму, а јунакова смрт не следи из трагичке кривице.

Поређења ради, у „Сеоби Србаља“ постоје трагички јунак (Љубиша), трагичка кривица и трагичан крај, иако Иванић сматра да јој недостаје прави трагички сукоб. У „Јелисавети“ су трагички јунак и сукоб развијени у правцу који је делом одредио савет Стојана Новаковића.

Сва три комада су уопштено писана у стиху. За „Сеобу Србаља“ се наводи трохејски десетерац, а за „Јелисавету“ „лажни јамб“ позајмљен од Лазе Костића. Какав је стих „Станоја Главаша“, у доступним изворима није прецизирано, па се о њему овде не говори.

Јакшићеве драме се у литератури описују као слободно склопљена романтичарска дела, што је у складу са оценом да „Станоје Главаш“ не прати чврсто правила трагичке структуре.

У литератури се понављају два тумачења. Прво, Иванићево, говори о одсуству трагичке кривице и о радњи која није подређена јасном ритму. Друго, Поповићево, види у Главашу лик са којим се песник поистовећује, па трагичко тежиште долази од паралеле јунака и аутора, а не од унутрашње драмске структуре.

Аутор стручног чланка о Јакшићевим драмама закључује да су оне трагичне, а не комичне, иако је Јакшић покушавао и комедију, и примећује да се романтичарске трагедије данас ретко играју, делом зато што публика више воли комедију.

Ђура Јакшић је рођен у Српској Црњи у Банату 1832, а умро је у Београду 16. новембра 1878. Био је песник, сликар и приповедач. У револуцији 1848. био је рањен код Србобрана, а у Србији је, као политички либерал, био прогањан од власти. Умро је након учешћа у устанку против Турака у Босни и Херцеговини. Од 1875. до 1878. писао је сатиричне приче из сеоског и ратног живота, међу њима „Комадић швајцарског сира“, „Чича Тима“ и „Капетанов гроб“.

У позоришној књижевности оставио је три историјске драме у стиху: „Сеобу Србаља“ (око 1862), „Јелисавету, кнегињу црногорску“ (1868) и „Станоја Главаша“ (1878). Енциклопедија СНП као библиографску јединицу наводи издање Станоја Главаша у Новом Саду 1878. Као датум првог извођења у Народном позоришту у Београду Енциклопедија СНП даје 16. септембар 1878, док чланак у часопису „Агон“ говори о приближно месецу дана пре песникове смрти.

Главаш је погинуо у фебруару 1815, непосредно пре Другог српског устанка, који је у пролеће исте године подигао Милош Обреновић. Јакшић се у драми враћа епохи Првог устанка. Према Поповићу, Главашев отпор Турцима има паралелу у Јакшићевим сопственим сукобима после 1876.

Прво извођење било је у Народном позоришту у Београду 1878. Српско народно позориште први пут је играло драму 20. марта 1900. у Турском Бечеју. Као аутор сценске поставке у Енциклопедији СНП наведен је Антоније Хаџић, а у Енциклопедији је забележено осам извођења. Подела улога из извођења у Новом Саду 1. децембра 1901. гласи: Станоје Главаш, Д. Ружић; Сулејман-паша, А. Лукић; Стана, Љ. Динићка; Исак Мркоњић, К. Васиљевић; Радак, М. Хаџи-Динић; Вук, С. Стефановић; Милоје, М. Илкић.

Народно позориште у Новом Саду први пут је играло комад 30. октобра 1921. и, према Енциклопедији, одиграло га је 11 пута. Према афиши од 16. децембра 1923. Главаша је играо К. Васиљевић, а Сулејман-пашу Стеван Јовановић. Као савремене изворе Енциклопедија наводи приказе у листовима „Родољуб“ (Вршац, 3. децембра 1900), „Браник“ (1901), „Застава“ (21. новембра 1901) и „Позориште“ (Нови Сад, 1901).

У коришћеним изворима нису пронађене савремене поставке. Аутор стручног чланка у „Агону“ примећује да се романтичарске трагедије данас ретко играју, делом зато што публика више воли комедију.

„Станоје Главаш“ је Јакшићева последња драма и у његовом стваралаштву стоји уз „Сеобу Србаља“ и „Јелисавету“ као једна од три драме у стиху. Током 19. века играла се широм Србије. У стручној литератури остала је предмет расправе о томе колико испуњава услове трагедије.

Сам Главаш остао је у народном сећању као један од најпознатијих хајдука и војсковођа Првог устанка. У порти цркве у Баничини, мештани су 1902. подигли камену гробницу, а Јакшићева драма припада низу уметничких обрада његове судбине.

Стручна литература највише пажње посвећује питању колико је ово дело трагедија и колико у њему има самог аутора. Та два питања, Иванићево о трагичкој структури и Поповићево о песниковом поистовећивању с јунаком, остају главни оквир за читање драме.