Stanoje Glavaš

Jakšić delo označava kao „tragediju u pet akata“, dok su druge dve drame označene kao „drama“ i „dramat u pet delova“. Hrvatska enciklopedija sva tri komada ubraja u istorijske drame u stihu. Ipak, prema Ivaniću, „Stanoje Glavaš“ se manje uklapa u oznaku tragedije nego prethodne dve drame: radnja nije podređena jasnom tragičkom ritmu, a junakova smrt ne sledi iz tragičke krivice.

Poređenja radi, u „Seobi Srbalja“ postoje tragički junak (Ljubiša), tragička krivica i tragičan kraj, iako Ivanić smatra da joj nedostaje pravi tragički sukob. U „Jelisaveti“ su tragički junak i sukob razvijeni u pravcu koji je delom odredio savet Stojana Novakovića.

Sva tri komada su uopšteno pisana u stihu. Za „Seobu Srbalja“ se navodi trohejski deseterac, a za „Jelisavetu“ „lažni jamb“ pozajmljen od Laze Kostića. Kakav je stih „Stanoja Glavaša“, u dostupnim izvorima nije precizirano, pa se o njemu ovde ne govori.

Jakšićeve drame se u literaturi opisuju kao slobodno sklopljena romantičarska dela, što je u skladu sa ocenom da „Stanoje Glavaš“ ne prati čvrsto pravila tragičke strukture.

U literaturi se ponavljaju dva tumačenja. Prvo, Ivanićevo, govori o odsustvu tragičke krivice i o radnji koja nije podređena jasnom ritmu. Drugo, Popovićevo, vidi u Glavašu lik sa kojim se pesnik poistovećuje, pa tragičko težište dolazi od paralele junaka i autora, a ne od unutrašnje dramske strukture.

Autor stručnog članka o Jakšićevim dramama zaključuje da su one tragične, a ne komične, iako je Jakšić pokušavao i komediju, i primećuje da se romantičarske tragedije danas retko igraju, delom zato što publika više voli komediju.

Đura Jakšić je rođen u Srpskoj Crnji u Banatu 1832, a umro je u Beogradu 16. novembra 1878. Bio je pesnik, slikar i pripovedač. U revoluciji 1848. bio je ranjen kod Srbobrana, a u Srbiji je, kao politički liberal, bio proganjan od vlasti. Umro je nakon učešća u ustanku protiv Turaka u Bosni i Hercegovini. Od 1875. do 1878. pisao je satirične priče iz seoskog i ratnog života, među njima „Komadić švajcarskog sira“, „Čiča Tima“ i „Kapetanov grob“.

U pozorišnoj književnosti ostavio je tri istorijske drame u stihu: „Seobu Srbalja“ (oko 1862), „Jelisavetu, kneginju crnogorsku“ (1868) i „Stanoja Glavaša“ (1878). Enciklopedija SNP kao bibliografsku jedinicu navodi izdanje Stanoja Glavaša u Novom Sadu 1878. Kao datum prvog izvođenja u Narodnom pozorištu u Beogradu Enciklopedija SNP daje 16. septembar 1878, dok članak u časopisu „Agon“ govori o približno mesecu dana pre pesnikove smrti.

Glavaš je poginuo u februaru 1815, neposredno pre Drugog srpskog ustanka, koji je u proleće iste godine podigao Miloš Obrenović. Jakšić se u drami vraća epohi Prvog ustanka. Prema Popoviću, Glavašev otpor Turcima ima paralelu u Jakšićevim sopstvenim sukobima posle 1876.

Prvo izvođenje bilo je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1878. Srpsko narodno pozorište prvi put je igralo dramu 20. marta 1900. u Turskom Bečeju. Kao autor scenske postavke u Enciklopediji SNP naveden je Antonije Hadžić, a u Enciklopediji je zabeleženo osam izvođenja. Podela uloga iz izvođenja u Novom Sadu 1. decembra 1901. glasi: Stanoje Glavaš, D. Ružić; Sulejman-paša, A. Lukić; Stana, Lj. Dinićka; Isak Mrkonjić, K. Vasiljević; Radak, M. Hadži-Dinić; Vuk, S. Stefanović; Miloje, M. Ilkić.

Narodno pozorište u Novom Sadu prvi put je igralo komad 30. oktobra 1921. i, prema Enciklopediji, odigralo ga je 11 puta. Prema afiši od 16. decembra 1923. Glavaša je igrao K. Vasiljević, a Sulejman-pašu Stevan Jovanović. Kao savremene izvore Enciklopedija navodi prikaze u listovima „Rodoljub“ (Vršac, 3. decembra 1900), „Branik“ (1901), „Zastava“ (21. novembra 1901) i „Pozorište“ (Novi Sad, 1901).

U korišćenim izvorima nisu pronađene savremene postavke. Autor stručnog članka u „Agonu“ primećuje da se romantičarske tragedije danas retko igraju, delom zato što publika više voli komediju.

„Stanoje Glavaš“ je Jakšićeva poslednja drama i u njegovom stvaralaštvu stoji uz „Seobu Srbalja“ i „Jelisavetu“ kao jedna od tri drame u stihu. Tokom 19. veka igrala se širom Srbije. U stručnoj literaturi ostala je predmet rasprave o tome koliko ispunjava uslove tragedije.

Sam Glavaš ostao je u narodnom sećanju kao jedan od najpoznatijih hajduka i vojskovođa Prvog ustanka. U porti crkve u Baničini, meštani su 1902. podigli kamenu grobnicu, a Jakšićeva drama pripada nizu umetničkih obrada njegove sudbine.

Stručna literatura najviše pažnje posvećuje pitanju koliko je ovo delo tragedija i koliko u njemu ima samog autora. Ta dva pitanja, Ivanićevo o tragičkoj strukturi i Popovićevo o pesnikovom poistovećivanju s junakom, ostaju glavni okvir za čitanje drame.