Смрт мајке Југовића

Дело је у издању Дионичке тискаре из 1907. (116 страна) означено као драмска песма у три певања. Писано је стихом, претежно десетерцем уз понеки осмерац, а Хрватска енциклопедија бележи стихове од четири, осам и десет слогова. Рафолт ток описује као близак редоследу народне песме, али јако стилизован и епизодичан. Хрватски биографски лексикон дело убраја у Војновићеве симболистичке мистерије. Четврто певање, према Рафолту, има обележја митског света пуног народских симбола и завршава се пророчком визијом будућег тријумфа.

Најважније промене тичу се најмлађег сина. У песми мајка умире када јој гавран донесе Дамјанову руку, а у драми се Дамјан враћа, па га мајка из херојског уверења шаље натраг на Косово. Рафолт набраја и друге додатке: Анђелијино самоубиство, сан у ком звезде певају, заклетву над пехаром, руку с барјаком и мајчин одлазак на бојиште. По њему Војновић користи и мотиве из четири косовске песме Вукове збирке. Чоловић истиче још један помак: Лазар није мученик, већ кривац за пропаст Душановог царства.

Кравар, према Рафолту, говори о квазирелигијском косовском култу са снажним утописким нагласком, у ком је враћање Косова симболична ревизија пораза из 1389. и пут ка југословенској држави. Рафолт драму види као полазиште тог дискурса, који је потом обликовао и Мештровићева косовска дела. Хећимовић (1976) дело повезује с Војновићевим одушевљењем за јужнословенско уједињење, интересовањем за народну поезију која слави српско јунаштво и поверењем у Србију као „Пијемонт“. По Бошковићу, комад се у раздобљу уједињења играо углавном због политичке и симболичке подударности с новом државом, у којој је Србија приказивана као носилац велике жртве. Гријак напомиње да су просрпске ставове Војновићу отежавале јавне дужности његовог оца, истакнутог хрватског политичара Косте Војновића.

Оцене су од почетка подељене. Матош је комад назвао промашеном ствари, док је Венцелидес, како бележи Бошковић, дело хвалио као најлепше и најчистије. Ахмед Мурадбеговић (1957) мајку чита као трагичан лик уздигнут до националног јунаштва. Иво Франгеш (1987) Војновићев приказ националног јунаштва сматра много мање вредним од његових осталих драма. Бошковић (2007) тврди да дијалог почива на симболима које посредује идеологија, а не на унутрашњој драмској мотивацији, и да су ликови, па и мајка, пре симболи него лични карактери; текст је оптерећен патосом и реториком, а низ призора зависи од симболичких гестова. Сувин и Шицел, по Рафолту, замерају да патос претеже над драмском живошћу.

Иво Војновић (1857–1929) је у време настанка драме писао и комаде дубровачког круга и дела на косовску тему. Према Бошковићу, као драматург загребачког Народног казалишта почео је да ради у години загребачке праизведбе, 1907. Исте године, према Гријаку, због „Супетарске афере“ напушта државну службу, а потом му се политички ставови радикализују у југословенском и просрпском смеру. Бошковић подсећа да је Крлежа Војновића називао „песником Дубровника“ и „апологетом госпарске фразе“.

Предложак је народна песма о мајци Југовића из косовског циклуса. По Рафолту, Војновић је користио мотиве из четири косовске песме Вукове збирке, а мајку је сврстао у низ мајчинских ликова које је сам видео као тетралогију. Дебељак 1917. помиње циклус од четири дела у ком су и „Еквиноцијо“, „Лазарево васкрсење“ и „Императрикс“. У предговору за „Лазарево васкрсење“ (1913) Војновић, према Бошковићу, радњу смешта у 1912, на почетак Првог балканског рата. Мирко Жежељ дело чита биографски, у вези са смрћу Војновићевог оца 1903.

Дело је као књига изашло 1907. (Дионичка тискара, Загреб, 116 страна), целовито издање уследило је 1919, а четврто певање објављено је у Дубровнику 1912. Истом митском темом бави се и есеј „Акорди“ (1910).

Према Хрватском биографском лексикону и Бошковићевом раду, комад је први пут изведен 1906. у Народном позоришту у Београду, а у Загребу 1907, када је Војновић почео да ради као драматург тамошњег Народног казалишта. Бошковић наводи да је његов успех био изненађење, а Лисичар је 1907. мајчин говор прочитао као химну дану пораза 1389.

У Загребу је поставка у режији Иве Раића приказивана од 27. октобра 1918; према Бошковићу, играна је седам пута 1918, четири пута 1920. и 19 пута 1921. Он закључује да је комад био међу најчешће извођеним у раздобљу уједињења, јер је политички и симболички одговарао еуфорији нове државе, а да је скинут с репертоара када су ти разлози ослабили. Критичар потписан као Арбитер описао је 1918. поставку као један од првих знакова националног ослобођења. Текст тражи масовне слике на бојишту, децу која прескачу ватре и слепог гуслара, док је четврто певање, према Рафолту, једва изводљиво. Комад су играле и аматерске дружине, а пред Први светски рат постао је обележје омладинских покрета. Хрватска енциклопедија закључује да је дело упркос извођењима остало без одговарајућег рецепцијског оквира.

Хрватски биографски лексикон као адаптације наводи симфонијску песму М. Милојевића (1921) и опере „Мати Југовичев“ М. Полича (1945) и „Отаџбина“ П. Коњовића (1960).

У науци дело остаје важно као пример преобликовања косовског мита. Рафолт га види као полазиште косовског дискурса који је обликовао и Мештровићева дела, Чоловић га убраја међу ревизије Лазаревог завета, а Бошковић закључује да је комад, када су нестали идеолошки разлози за извођење, напустио позорницу и данас живи углавном као чињеница из Војновићеве биографије.