Маска

Према једном раду, драма је грађена по оперској схеми: има арије, дуете, лајтмотиве и групне сцене, а лабава радња служи теми. Арије изражавају Чезареову љубав према Глумици, дуети носе главну тему, а групне сцене јој дају контрапункт. Мирјана Миочиновић је у тој структури видела принцип понављања, са дуетима у којима се Генералицини партнери мењају.

Такав склоп одговара поднаслову „поетична комедија“: комад се описује као музикално дело грађено око теме, а не око чврстог заплета. Радња је лабава, па се чита као низ дуета и ансамбала.

Лица су типизована и често говоре устаљеним фразама, а у драми их има више од четрдесет. Генералица и Глумица су двојнице, обучене и очешљане слично, а разликују се по годинама и погледу на свет. Бранко Радичевић је осамљен у друштву: Црњански у „Писму драматургу и равнатељу“ наглашава његову усамљеност у трупи, чак и костимом.

Генералица је обрнути Дон Жуан, жена чији страх од старења покреће радњу, док су мушкарци углавном пасивни. Тумачи се разилазе у њеном вредновању: једни у њој виде морални нихилизам, а други афирмативан приказ женскости у патријархалној култури.

Говор је сведен: кратке, прекинуте реплике, ритмичне и музикалне, са стилизованим лирским слојем. Дијалог меша српски и немачки, а у Жановом призору постоје обе верзије. Према Јелени Маринков, комад спаја версификовану форму, разговорни дијалог и раскошну сценографију у духу бидермајера.

Дидаскалије су такође део стила. У уводним напоменама се наводи да се глумци по налогу редитеља не смеју и не плачу кад се разбије чаша, а глума се упоређује са седењем за клавиром. Официри и генерали су „тужни и уморни“, а мушкарци „одушевљени“, што стручни рад чита као иронију.

Стручни радови не слажу се око жанра и поетике. Један рад дело назива антиромантичарском, „апоетичном“ комедијом и раним експресионизмом, али истовремено напомиње да у њему нема јасних симболистичких, футуристичких ни надреалистичких елемената и да Црњански ка авангарди иде тако што озбиљну модернистичку грађу претвара у комедију. Есеј Задужбине Милоша Црњанског повезује дело са романтизмом, иронијом, пантомимом и експресионистичком субјективном драмом.

Спорно је и време настанка. Један извор говори о писању у Бечу пре рата, други о почетку писања у Бечу 1914. Сви извори су сагласни у томе да је дело прво штампано 1918. у Загребу.

Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893. у Чонграду у Мађарској. У Бечу је 1913. уписао Извозну академију, на мајчину жељу, а затим прешао на филозофију и историју. После атентата у Сарајеву Аустрија је почела да прогања српске студенте, а Црњански је 4. августа 1914. ухапшен у Сегедину и уместо затвора послат у војној униформи на галицијски фронт. Пре рата, у Бечу, написао је „поетичну комедију“ „Маска“, а текст је послао Јулију Бенешићу, уреднику загребачког „Савременика“.

Бенешић је 1918. дело штампао у издању Друштва хрватских књижевника, у едицији „Савремени хрватски писци“. Према библиографији Задужбине Милоша Црњанског, издање из 1918. садржи једну сценску напомену коју каснија издања немају; дело је прештампано у листу „Дан“ (1919) и у „Мисао“ (1923). Црњански је у писмима Бенешићу из 1917–1918. као ликове помињао Бранка Радичевића, барона Баха и патријарха Рајачића и назвао комад „уметношћу ради уметности“.

Личности указују на средину 19. века и на Беч као средиште Хабзбуршке монархије, у којој су Срби били један од народа. Радичевић (1824–1853) је песник романтизма, Рајачић је патријарх, а Бах министар, али се време у драми користи само као оквир. У новијој критици комад се везује за експресионизам, суматраистичке мотиве и ироничну поетику, а не за једну школу.

„Маска“ је једна од три сачуване драме Црњанског, уз „Конак“ (написан 1948, штампан 1958) и „Теслу“ (изведена у Народном позоришту у Београду 1965). Све три изашле су заједно у књизи „Драме“ 1966, као девети том „Сабраних дела“. Критичко издање „Драме. Маска. Конак. Тесла“ приредила је 2008. Зорица Несторовић за Задужбину Милоша Црњанског.

Задужбина Милоша Црњанског наводи да је „Маска“ његова најчешће прештампавана и најчешће изводена драма, али у коришћеним изворима нема датума праизведбе нити списка поставки. Сценски захтеви произлазе из саме грађе: четрнаестак главних и тридесетак споредних лица, оперска схема у којој дуети и групне сцене морају да се уравнотеже, и двојнице Генералица и Глумица.

Другу групу проблема чине дидаскалије које траже необичну глуму (без смеха и без плача, као када се седи за клавиром) и описи сцене у „Писму драматургу и равнатељу“, где Црњански детаљно описује простор, а даме и господу с брадама описује с иронијом. Дијалог у два језика додатно усложњава поставку.

Народно позориште у Београду приказало је комад на 39. Стеријином позорју 26. маја 1994, у режији Никите Миливојевића. Сценографију је радио Петар Пашић, костиме Божана Јовановић, покрет Владимир Логунов, музику Витомир Симурдић, а лектор је био Радован Књежевић. У подели су били Вера Чукић (Генералица), Весна Станојевић (Глумица), Небојша Дугалић (Чезаре), Дарко Томовић (Бранко Радичевић) и Мирко Петковић (барон Бах).

Народно позориште у Сомбору приказало је „Маску“ 2007. у режији Горчина Стојановића (према публикацији Музеја Војводине). О сценским одступањима од драмских модела у „Маски“ писала је Стевка Шмитран у студији из 1996, коју наводи Јелена Маринков.

Према једном раду, „Маска“ се наводи као прво објављено дело Црњанског, а Задужбина је сматра његовом најчешће прештампаваном и изводеном драмом. Штампана 1918. у Загребу, касније је ушла у „Драме“ (1966) и у критичко издање из 2008. Као рано дело, она показује његов однос према комедији и маски пре романа „Сеобе“ (1929) и збирке „Лирика Итаке“ (1919).

Стручна литература је читала комад из више углова. Миочиновић је у њему препознала оперску структуру, Марина Ковачевић антиромантичарску комедију с раним експресионизмом, а Јелена Маринков је у раду из 2019. разматрала женственост у „Маски“, Крлежином „Вучјаку“ и Васиљевљевом „Пролеће се враћа“. Дело се зато данас чита и као текст о женском лику и као текст о двојништву.

Међу пронађеним поставкама су представа Народног позоришта у Београду на 39. Стеријином позорју (1994) и поставка Народног позоришта у Сомбору (2007). Тачна историја извођења од праизведбе наовамо у коришћеним изворима није наведена.