Маратонци трче почасни круг

Према библиографским подацима, комад је писан у два чина и десет слика. Радња се гради око неколико јасних линија: породични посао и дуг према Питону, смрт старца и спор око оставине, Миркова љубав и издаја, и коначни обрачун двеју страна. Те линије се стежу једна уз другу и воде ка завршници у којој се љубавна, имовинска и насилна нит сусрећу.

Почетна ситуација, породица погребника са тајним извором прихода, одмах одређује тон. Смрт у комаду није догађај пред којим се застаје, него део привреде, а комика настаје из тога што се о нечему језивом говори као о послу.

Ковачевићев комад је црна комедија с јаким елементима гротеске: веома стари људи воде посао, суочавају се с модерним добом и све решавају оружјем и крајњом озбиљношћу. Према једном научном чланку, у његовим комадима је „свеприсутно црнохумористично приказивање деградираног друштва“ готово нормативно, а у „Маратонцима“ то видимо у томе што су смрт и новац сведени на исту рачуницу.

О филмској верзији се пише да је одмах стекла култни статус и да су њене реплике ушле у свакодневни говор. Томе је допринео и начин на који ликови о најстрашнијим стварима говоре мирно и пословно.

У домаћој јавности комад је дуго остајао у сенци филма. Рецензент „Времена“ примећује да је Ковачевићева драма у великој мери засењена прослављеном екранизацијом. Филм радњу смешта у тридесете године 20. века, док текст датира из 1972.

Према једном опису драме, године чланова породице у тексту су другачије него у филму: најстарији има 150, а најмлађи 24 године, док у филму најстарији има 120, а најмлађи 25. Из тога се види да сценарио није само пренео комад на платно, већ га је и преуређивао, па тумачење филма не важи аутоматски за позоришни текст.

Политичко читање види у комаду алегорију југословенске државе. По њему Пантелија представља Тита, а породица која се после његовог одласка свађа око богатства представља државу која се распада. У новинским текстовима о филму додаје се да је комад тако на неки начин наговестио будући распад земље. Такво тумачење се често понавља, али остаје тумачење, а не једини могући смисао.

Друга читања траже одговор у друштвеној и културној равни. Једна студија из 2019. чита комад заједно с „Радованом Трећим“ и пита како град утиче на понашање и идентитет ликова. Сатира у „Маратонцима“ тако није усмерена на једног човека, него на ширу слику света у којем су смрт, новац и власт нераздвојни.

Душан Ковачевић (рођен 1948) завршио је драматургију у Београду 1973. и до 1978. радио као драматург на Телевизији Београд. Као драмски писац појавио се почетком седамдесетих: 1973. настали су „Радован Трећи“ и „Маратонци трче почасни круг“. Према једном чланку, текст „Маратонаца“ је први пут објављен 1972, а издање Ателјеа 212 појавило се 1973. Новински извештаји наводе да је текст написан 1972.

Праизведба је одржана 1973. у београдском Ателјеу 212, у режији Љубомира Драшкића. Комад је касније превођен на више језика, међу њима на словеначки, словачки, румунски, грчки, енглески, мађарски и француски.

Политичко тумачење комада ослања се на југословенски контекст седамдесетих и осамдесетих година. Према једном осврту на историју снимања филма (1982), формална цензура није постојала, али су државна тела контролисала одобравање садржаја: комисије су више пута одлагале рад, а неке сцене су изостављене. То показује да је овакав вид сатире у то време био осетљив.

У даљем опусу Ковачевић остаје веран споју смеха и страха: „Сабирни центар“ (1982), „Балкански шпијун“ (1983) и „Професионалац“ (1990) наставили су ту линију, а по његовим сценаријима снимљени су и филмови „Ко то тамо пева“ (1980) и „Подземље“ (1995), који је у Кану добио Златну палму.

Комад је први пут изведен 1973. у Ателјеу 212 у Београду, у режији Љубомира Драшкића. Атеље 212 је од оснивања 1956. био једна од водећих београдских сцена за савремени драмски текст, па је „Маратонце“ примио управо као нови домаћи комад.

Најтежи задатак сваке позоришне поставке је однос према филму. Публика у великој већини познаје Шијанову екранизацију и њену поделу улога, од Бате Стојковића и Павла Вуисића до Зорана Радмиловића, Мије Алексића и Боре Тодоровића, па свака сценска верзија мора да одлучи да ли се ослања на ту слику или јој се супротставља. Рецензент „Времена“ је зато писао да је оригинални текст у сенци филма.

Музичку верзију „Ђенка пева“ приредио је и режирао Кокан Младеновић у Позоришту на Теразијама (рецензија је објављена 28. маја 2008). Према рецензији, музику потписују Ирена Поповић, Зоран Христић и Марко Грубић. Замисао је била мјузикл о прављењу мјузикла, у ком Ђенка организује холивудски кастинг међу грађанима, а музички жанр служи као светлија, отворенија противтежа затвореном породичном свету.

Хрватско народно казалиште у Осијеку изводи комад у режији Оље Ђорђевић (премијера 8. марта 2024). Редитељка наглашава да се теме комада „нису много промениле“ од 1972, а према извештају прве мартовске представе су одмах биле распродате.

Филм „Маратонци трче почасни круг“ (1982, режија Слободан Шијан) убрзо по премијери стекао је култни статус у Србији, а његови дијалози су ушли у свакодневни говор. Филм је награђен: на Светском филмском фестивалу у Монтреалу делио је награду жирија, а Сека Сабљић је у Пули награђена као најбоља глумица.

Комад се преносио у друге жанрове и медије. Најпознатији пример је филм, а постоји и мјузикл „Ђенка пева“ (2008). Рецензент „Времена“ описује ланац „комад – сценарио – либрето“ као низ руских луткица: свака нова верзија ослања се на претходну.

У анкети портала 021 филм је проглашен најомиљенијом комедијом, а нове позоришне поставке, као она у Осијеку 2024, показују да комад привлачи редитеље и ван Србије.