Maratonci trče počasni krug

Prema bibliografskim podacima, komad je pisan u dva čina i deset slika. Radnja se gradi oko nekoliko jasnih linija: porodični posao i dug prema Pitonu, smrt starca i spor oko ostavine, Mirkova ljubav i izdaja, i konačni obračun dveju strana. Te linije se stežu jedna uz drugu i vode ka završnici u kojoj se ljubavna, imovinska i nasilna nit susreću.

Početna situacija, porodica pogrebnika sa tajnim izvorom prihoda, odmah određuje ton. Smrt u komadu nije događaj pred kojim se zastaje, nego deo privrede, a komika nastaje iz toga što se o nečemu jezivom govori kao o poslu.

Kovačevićev komad je crna komedija s jakim elementima groteske: veoma stari ljudi vode posao, suočavaju se s modernim dobom i sve rešavaju oružjem i krajnjom ozbiljnošću. Prema jednom naučnom članku, u njegovim komadima je „sveprisutno crnohumoristično prikazivanje degradiranog društva“ gotovo normativno, a u „Maratoncima“ to vidimo u tome što su smrt i novac svedeni na istu računicu.

O filmskoj verziji se piše da je odmah stekla kultni status i da su njene replike ušle u svakodnevni govor. Tome je doprineo i način na koji likovi o najstrašnijim stvarima govore mirno i poslovno.

U domaćoj javnosti komad je dugo ostajao u senci filma. Recenzent „Vremena“ primećuje da je Kovačevićeva drama u velikoj meri zasenjena proslavljenom ekranizacijom. Film radnju smešta u tridesete godine 20. veka, dok tekst datira iz 1972.

Prema jednom opisu drame, godine članova porodice u tekstu su drugačije nego u filmu: najstariji ima 150, a najmlađi 24 godine, dok u filmu najstariji ima 120, a najmlađi 25. Iz toga se vidi da scenario nije samo preneo komad na platno, već ga je i preuređivao, pa tumačenje filma ne važi automatski za pozorišni tekst.

Političko čitanje vidi u komadu alegoriju jugoslovenske države. Po njemu Pantelija predstavlja Tita, a porodica koja se posle njegovog odlaska svađa oko bogatstva predstavlja državu koja se raspada. U novinskim tekstovima o filmu dodaje se da je komad tako na neki način nagovestio budući raspad zemlje. Takvo tumačenje se često ponavlja, ali ostaje tumačenje, a ne jedini mogući smisao.

Druga čitanja traže odgovor u društvenoj i kulturnoj ravni. Jedna studija iz 2019. čita komad zajedno s „Radovanom Trećim“ i pita kako grad utiče na ponašanje i identitet likova. Satira u „Maratoncima“ tako nije usmerena na jednog čoveka, nego na širu sliku sveta u kojem su smrt, novac i vlast nerazdvojni.

Dušan Kovačević (rođen 1948) završio je dramaturgiju u Beogradu 1973. i do 1978. radio kao dramaturg na Televiziji Beograd. Kao dramski pisac pojavio se početkom sedamdesetih: 1973. nastali su „Radovan Treći“ i „Maratonci trče počasni krug“. Prema jednom članku, tekst „Maratonaca“ je prvi put objavljen 1972, a izdanje Ateljea 212 pojavilo se 1973. Novinski izveštaji navode da je tekst napisan 1972.

Praizvedba je održana 1973. u beogradskom Ateljeu 212, u režiji Ljubomira Draškića. Komad je kasnije prevođen na više jezika, među njima na slovenački, slovački, rumunski, grčki, engleski, mađarski i francuski.

Političko tumačenje komada oslanja se na jugoslovenski kontekst sedamdesetih i osamdesetih godina. Prema jednom osvrtu na istoriju snimanja filma (1982), formalna cenzura nije postojala, ali su državna tela kontrolisala odobravanje sadržaja: komisije su više puta odlagale rad, a neke scene su izostavljene. To pokazuje da je ovakav vid satire u to vreme bio osetljiv.

U daljem opusu Kovačević ostaje veran spoju smeha i straha: „Sabirni centar“ (1982), „Balkanski špijun“ (1983) i „Profesionalac“ (1990) nastavili su tu liniju, a po njegovim scenarijima snimljeni su i filmovi „Ko to tamo peva“ (1980) i „Podzemlje“ (1995), koji je u Kanu dobio Zlatnu palmu.

Komad je prvi put izveden 1973. u Ateljeu 212 u Beogradu, u režiji Ljubomira Draškića. Atelje 212 je od osnivanja 1956. bio jedna od vodećih beogradskih scena za savremeni dramski tekst, pa je „Maratonce“ primio upravo kao novi domaći komad.

Najteži zadatak svake pozorišne postavke je odnos prema filmu. Publika u velikoj većini poznaje Šijanovu ekranizaciju i njenu podelu uloga, od Bate Stojkovića i Pavla Vuisića do Zorana Radmilovića, Mije Aleksića i Bore Todorovića, pa svaka scenska verzija mora da odluči da li se oslanja na tu sliku ili joj se suprotstavlja. Recenzent „Vremena“ je zato pisao da je originalni tekst u senci filma.

Muzičku verziju „Đenka peva“ priredio je i režirao Kokan Mladenović u Pozorištu na Terazijama (recenzija je objavljena 28. maja 2008). Prema recenziji, muziku potpisuju Irena Popović, Zoran Hristić i Marko Grubić. Zamisao je bila mjuzikl o pravljenju mjuzikla, u kom Đenka organizuje holivudski kasting među građanima, a muzički žanr služi kao svetlija, otvorenija protivteža zatvorenom porodičnom svetu.

Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku izvodi komad u režiji Olje Đorđević (premijera 8. marta 2024). Rediteljka naglašava da se teme komada „nisu mnogo promenile“ od 1972, a prema izveštaju prve martovske predstave su odmah bile rasprodate.

Film „Maratonci trče počasni krug“ (1982, režija Slobodan Šijan) ubrzo po premijeri stekao je kultni status u Srbiji, a njegovi dijalozi su ušli u svakodnevni govor. Film je nagrađen: na Svetskom filmskom festivalu u Montrealu delio je nagradu žirija, a Seka Sabljić je u Puli nagrađena kao najbolja glumica.

Komad se prenosio u druge žanrove i medije. Najpoznatiji primer je film, a postoji i mjuzikl „Đenka peva“ (2008). Recenzent „Vremena“ opisuje lanac „komad – scenario – libreto“ kao niz ruskih lutkica: svaka nova verzija oslanja se na prethodnu.

U anketi portala 021 film je proglašen najomiljenijom komedijom, a nove pozorišne postavke, kao ona u Osijeku 2024, pokazuju da komad privlači reditelje i van Srbije.