Balkanski špijun

Komad ima dva čina, a prizori su numerisani uzastopno i nose podnaslove: prvi čin se završava petim prizorom, u drugom su osmi, „Razgovor o ocu“, i deseti, „Ispitivanje“. Radnja se u celini odvija u stanu Čvorovića, u jedinstvu mesta i vremena, što je čini zatvorenom, gotovo laboratorijskom situacijom.

Pokretač je jedna jedina informacija, Ilijin povratak sa saslušanja. Ona se zatim širi kao zaraza: prvo na Iliju, pa na Danicu, Đuru i celu kuću. Pošto Ilija o podstanaru u prvom prizoru govori samo zamenicom, publika prvo upoznaje Ilijinu sliku Petra, a tek zatim njega samog. Drama prati jedan pravac, ka slomu i raspadu porodice, bez sporednih linija koje bi taj pravac prekidale.

Autorka jednog članka u časopisu „Contemporary Southeastern Europe“ čita komad kroz pojam groteske i opisuje ga kao „tragikomičnu verziju stvarnosti“. Kao osnovne postupke imenuje savremeni groteskni realizam, karikaturu, ironiju i gorak, podrivački humor. Komičan efekat nastaje iz preuveličavanja i karikature, kao i iz onoga što Bergson naziva obrtanjem zdravog razuma: Ilijina iskrivljena slika sveta postaje izvor smeha.

U klasičnoj komediji zabludelog junaka na kraju razuverava stvarnost. Ovde se to ne događa: Ilija ostaje pri svojim zabludama, pa komedija prelazi u užas. Smeh koji tada ostaje je „smeh osude“. Po toj vezi smešnog i jezivog komad je bliži tragikomediji nego čistoj komediji.

Radnja se pokreće dijalozima i monolozima, a scenske napomene su detaljne i često rade kao protivteža onome što se govori. Prema istom članku, Kovačević u komadu spaja konvencionalna i moderna pozorišna sredstva. Humor je gorak i suv, a realistične pojedinosti (krompir, nestašice, radio) drže komad čvrsto u prepoznatljivoj svakodnevici.

Kontrast realistične podloge i grotesknog tona stvara distancu: publika se smeje, ali ne može da se poistoveti sa Ilijom. Zamenica „on“ kojom Ilija govori o podstanaru skriva Petrov identitet, a perspektiva gledališta se tokom radnje pomera između Ilije, Danice i Sonje.

Komad je čitan na više načina. Jedan naučni rad kombinuje teoriju drame Manfreda Pfistera sa idejama Bodrijara i Fukoa (simulakrum i zatvor) i jednim ideološkim tumačenjem. Kritika je u njemu videla satiru o posledicama Informbiroa. Njegova tema je toliko prenosiva da su kasniji reditelji radnju pomerali u devedesete, u sadašnjost ili u filmski medij, i ona je ostala razumljiva.

Sporni su i neki podaci. Nisu svi izvori saglasni oko godine nastanka (1982. ili 1983) ni oko toga koja je postava bila prva. Detalji koji se pojavljuju samo u filmu (inspektor Dražić, pas, Petrov odlazak u Njujork) ne mogu se automatski pripisati pozorišnom tekstu.

Dušan Kovačević (rođen 1948) pojavio se kao dramski pisac početkom sedamdesetih. „Balkanski špijun“ pripada njegovim komadima iz prve polovine osamdesetih, uz „Sabirni centar“ (1982). Prema bibliografiji jednog naučnog članka, tekst je objavljen 1982. u izdanju „Tribine“, a prva izvođenja navedena su za 1983. Novi list za 1982. kaže da je komad napisan, a Danas i Kurir vezuju nastanak za 1983. Zbog tih razlika u ovom zapisu se 1983. uzima kao godina prvih postava.

Istorijski okvir je raskid Jugoslavije i Staljina 1948. i posledice Rezolucije Informbiroa. Pristalice Staljina, stvarne i optužene, od 1949. su slate u logor na Golom otoku. Ilija je jedan od njih: prema članku koji prati radnju, na Golom otoku je proveo dve godine. Kritika u „Vremenu“ komad opisuje kao satiru o posledicama zaraze koju je Informbiro raširio, a to znači da se prošlost logora vraća u porodičnu kuhinju decenijama posle događaja.

Sadašnjost komada su rana osamdeseta u socijalističkoj Jugoslaviji, u privrednoj i političkoj krizi. Članak o drami beleži nestašice lekova, kafe i toalet-papira, a radio-vesti i plesna muzika neprestano ulaze u kuću. U toj pozadini Ilijin strah od „neprijatelja“ deluje istovremeno smešno i prepoznatljivo.

Prema komadu je snimljen i film. „Balkanski špijun“ iz 1984. potpisuju kao reditelji Božidar Nikolić i Dušan Kovačević, a Kovačević je i autor scenarija. Glavnu ulogu u filmu igra Bata Stojković.

Prema intervjuu u Kuriru, komad je 1983. izveden u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Dušana Jovanovića, sa Batom Stojkovićem, Brankom Petrić, Stojanom Dečermićem i Josifom Tatićem u podeli. „Vreme“ u tekstu povodom jubileja JDP-a potvrđuje da je „Balkanski špijun“ u režiji Dušana Jovanovića bio jedan od naslova tog pozorišta iz osamdesetih. Naučni članak u spisku prva izvođenja za 1983. navodi i postavu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu u režiji Slavenka Saletovića, pa iz izvora nije jasno koja je postava bila prva.

Komad se pokazao podesnim za preseljavanje u drugo vreme. U postavci Narodnog pozorišta Sombor u režiji Kokana Mladenovića (gostovanje u JDP-u, recenzija u „Vremenu“ od 9. marta 2005) Ilijina lojalnost je okrenuta Miloševiću, a pesme Ramba Amadeusa podsećaju na političku i medijsku retoriku devedesetih. Recenzent zamera što se Ilija tokom predstave ne menja, pa nedostaje gradacija ka vrhuncu.

U Narodnom pozorištu u Beogradu komad je 1. oktobra 2018. postavila Tanja Mandić Rigonat, a Iliju igra Ljubomir Bandović. Rediteljka je radnju prenela u današnju Srbiju, a Đuru, Ilijinog brata blizanca, preimenovala u sestru (uloga Dušanke Stojanović Glid). Njena ideja je da Ilija veruje da čini dobro kada napada ideološkog neprijatelja, a najvažnije izmene odnose se na pozadinu likova.

U Hrvatskom narodnom kazalištu Ivana pl. Zajca u Rijeci reditelj Miloš Lolić ponudio je neobičan prilaz: na velikom platnu pušta se film, a osmoro glumaca na sceni uživo sinhronizuje likove, dok se zvučni efekti prave uživo. Time je scenska verzija okrenuta filmu, a ne dramskom tekstu.

Film „Balkanski špijun“ (1984) snimljen je po Kovačevićevom scenariju i dobio je više nagrada: na festivalu u Puli nagrađen je kao najbolji film, Bata Stojković kao najbolji glumac, a na Svetskom filmskom festivalu u Montrealu nagrađen je scenario. Jugoslovenska kinoteka je 2016. film proglasila za kulturno dobro od velikog značaja.

U nauci je komad postao predmet više radova: članak Julije Pešić u časopisu „Contemporary Southeastern Europe“ tumači ga kroz grotesku i tragikomični realizam, članci u Zborniku radova Filozofskog fakulteta u Prištini kroz simulakrum i ideologiju, a u literaturi se pominje i članak A. Kuzmića o koncepciji likova (2013). Različite teorije koje se na komad primenjuju pokazuju da tekst ne staje u jedno čitanje.

Najupadljivija osobina komada je prenosivost. Postavljan je kao slika jugoslovenskog društva, kao komentar devedesetih, kao priča o današnjoj Srbiji i kao scenska sinhronizacija filma u Rijeci 2026. Isti mehanizam, strah koji stvara neprijatelja, lako se premešta u drugo vreme, a to je jedan od razloga što komad ostaje na repertoarima.