Коштана

Драма је у верзији из 1924. подељена на четири чина, а радња је смештена у ускршње дане. У првом чину о Коштани се углавном говори, у другом она пева и игра пред мушкарцима, у трећем је у кућу доводи сам Хаџи-Тома, а у четвртом се одлучује њена судбина. Немир се постепено шири од Стојана, преко Хаџи-Томе и Митка, до Арсе, у чијем лику поредак одговара на претњу.

У драми нема класичног заплета са загонетком или обртом. Сукоб је између жеље и реда, а ток радње је наговештен од почетка, па напетост долази из питања како ће се заједница одбранити. Простори су супротстављени: Хаџи-Томина кућа (први и трећи чин) насупрот ромској махали (четврти чин).

Коштана није обична заводница. Критичари и тумачи у њој виде уметницу немирне и осетљиве душе, која пева из осећања а не из рачуна и која уме да каже оно што други прећуткују. Према једном тумачењу, она је искушење за све мушкарце осим за Арсу и истовремено претња ”уређеном“ поретку.

Мушки ликови су разврстани по нараштајима. Стојан је млад, страстан и посесиван; Хаџи-Тома је стар, угледан и пун потиснуте жудње; Митке је ожењен против воље и носи трајну незадовољеност; Арса представља ред. Тако драма показује не само једну љубавну причу већ и положај мушкарца у патријархалном систему, који и њега самог крњи.

Станковић пише на врањском говору и у драму уноси народне песме свог краја. У верзији из 1924. има их, према једном научном раду, деветнаест, а међу њима су „Шарена чешма“, „Жал за младост“ и „Бело Ленче“. Тако је текст истовремено драма и лирска слика једног града, па се понекад описује као лирска драма. дидаскалије је често много, и служе да створе атмосферу, а не само да упуте глумца.

Језик је био предмет прерада. Верзија из 1902. писана је дијалектом, она из 1905. приближена је књижевном говору, а у 1924. враћа се дијалекту. Та промена показује да је писац прилагођавао текст и позоришном и читалачком окружењу, али је суштина остала иста: драма у ком се реч мери мелодијом.

Станковић је „Коштану“ прерађивао од првог извођења 1900. до краја живота, па постоји више верзија, од којих се верзија из 1924. најчешће сматра коначном. Драгутин Костић је 1928. приредио посмртно издање, у ком је текст још једном мењан, па су издавачи касније расправљали које је ауторски најпоузданије.

Тумачи се разилазе у ставу према Коштани: једни у њој виде жртву средине која јој одузима слободу, други жену која свесно користи своју моћ над мушкарцима, трећи симбол лепоте и пролазне страсти. Нови радови наглашавају „трагедију мушкарца“: у патријархату су и мушкарци заробљени улогама које им се намећу.

Борисав Станковић (Врање 1876 – Београд 1927) пише о граду у ком је одрастао. Врање је тек 1878. ушло у састав Србије, па је његово доба доба прелаза из оријенталног света ћифтинске чаршије у мање строг, али нестабилан поредак. Једно тумачење у „Коштани“ примећује и однос староседелаца газда према газдама придошлицама, као и однос хришћана и Турака.

Драма је први пут изведена 22. јуна 1900. у Народном позоришту у Београду, а према једном научном раду одломак је исте године објављен у часопису „Звезда“. Прво штампано издање изашло је 1902. у „Српском књижевном гласнику“ и као књига. До 1928. текст је више пута прерађиван, па се издања из 1902, 1905. и 1924. разликују.

За Коштанин лик као узор се најчешће наводи Малика Еминовић из Врањске Бање, позната по гласу и игри. Песме, које су део радње, преузете су из традиције врањског краја. Тако драма стоји између реалистичког приказа једне средине и лирске поеме о њој, па се у књижевности најчешће води под модернизмом.

„Коштана“ је на сцени већ од настанка: изведена је 1900. у Народном позоришту у Београду, у Станковићево време, а један научни рад наводи и плакате позоришних извођења од 1901. до 1923. Драма је од тада стални део репертоара.

Најчешћи сценски проблем је равнотежа између песме и драме. Коштана мора да буде глумица која пева и игра, а ромски свирачи и хор су део радње, а не само пратња. Врањски говор од извођача ван тог краја тражи савладан дијалекат, а режија мора да избегне да комад склизне у пуку егзотику или у мелодраму.

Нису све поставке сматране успелима. Београдско Народно позориште је 2005. приказало „Коштану“ у режији Рахима Бурхана, а рецензија у недељнику „Време“ оценила је концепт као недовољно јасан и препоручила психолошки приступ у будућим тумачењима.

Према драми је Петар Коњовић написао истоимену оперу, завршену 1931. Према Народном позоришту у Београду, то је једна од најпопуларнијих српских опера, извођена на свим сценама некадашње Југославије и на појединим европским сценама. Позориште ју је 2019. поставило по пети пут.

„Коштана“ је једна од најпознатијих српских драма и дуго је део школске лектире. Њен лик је остао у српској култури као симбол женске лепоте и слободе, али и као пример положаја жене на ободу друштва.

Драма је остала присутна у јавном говору и у критици као мерило односа према врањском наслеђу и ромској култури. Нови радови је читају кроз родне и друштвене теорије, па се тако њено значење мења са временом.