Калигула

Према Софи Бастијен, историја Калигулиног лика обухвата два облика побуне. У раним верзијама доминира усамљена, космичка побуна једног човека против смртности. У каснијој верзији уз њу стоји и политичка, солидарна побуна: Хереја и патрицији устају против тиранина.

Критичари које Бастијен помиње, међу њима Арнолд, Герен и Геј-Кросје, супротстављају ранију „људску“ или „космичку“ трагедију каснијој „политичкој“ или „друштвеној“. Сама Бастијен сматра да коначна верзија из 1958. жртвује део емотивног интензитета у корист уздржанијег израза, али задржава осетљивост лика и снагу филозофског скандала. У поређењу текста из 1941. са коначним, она бележи спајање уводних сцена, уклањање једног Калигулиног монолога и додате редове о срцу налик језеру и о промашеној слободи.

Рецензенти опажају да Калигула своје поступке заснива на логици. Британски приказ из 2003. бележи да он случајна погубљења правда једнакошћу, служећи се често беспрекорном логиком. Позоришна дружина која комад тумачи данас види у цару некога ко логику система доводи до апсурда и тако открива корупцију оних око себе.

Рецензент московске представе Џон Фридман одбацује тумачења у којима је Калигула луђак или сањар, јер такви нису ни савремени аутократе. Он закључује да комад има мало да каже о актуелним политичким збивањима, док британски рецензент у лику свемоћног диктатора види тему важну и у 21. веку. Тумачења се, дакле, разилазе. Фридман бележи и да Ками наговештава баналност зла када поданици цара зову његовим правим именом Гај, али сматра да ни то тумачење не држи.

Хереја је у приказима разуман противник тиранина. Он и патрицији представљају отпор који Калигулина логика не може да уништи. Енциклопедија.цом и један други сажетак (The Collector) слажу се да цар на крају своју слободу признаје као погрешну.

Тиме комад показује границу апсолутне слободе: она се претвара у власт над другима и у сопствену пропаст. Овај закључак је тумачење, а не изричита теза драме. Према рецензији из Базела, Ками је одбацио назив егзистенцијалистичког дела и Калигулину судбину назвао вишим самоубиством.

Дом Жана Вилара (Maison Jean Vilar) описује „Калигулу“ као савремену трагедију везану за позориште апсурда, са наглим променама тона. Рецензент британске поставе из 2003. сматра да завршна сцена комад помера од класичне трагедије према трагикомедији, што он види као његов прави жанр. Бастијен ране верзије назива трагедијом. Рецензент базелске поставе бележи да редитељ апсурд приказује као искуство, а не као нешто што треба објаснити, док троугаона сцена означава заробљеност.

Ками је историјског цара упознао 1932, када му је професор Жан Гренје дао да чита Светонијеве „Животе дванаест цезара“. Прве белешке датирају из 1936. У плану из 1937, насловљеном „Калигула или смисао смрти“, комад има четири чина. Први потпун рукопис завршен је 1939, прерада је уследила 1941, а текст који је Галимар објавио 1944, заједно са „Неспоразумом“, обележен је искуством Другог светског рата. Ками је комад мењао све до верзије из 1958.

„Калигула“ припада првом Камијевом циклусу, посвећеном апсурду, уз роман „Странац“ и есеј „Мит о Сизифу“. Ками је у Алжиру основао „Позориште рада“ (Théâtre du Travail), а према једном приказу вероватно је једно време планирао да сам игра насловну улогу. Британика „Калигулу“ и „Неспоразум“ убраја међу прекретнице позоришта апсурда.

Историјски цар Гај Цезар Август Германик, звани Калигула, владао је Римом од 37. до 41. године. Енциклопедија.цом бележи да је на власт дошао као млад човек и да је у почетку био благ, а окрутан је постао после смрти сестре и љубавнице Друзиле. Бастијен рад на комаду посматра као процес од двадесет шест година, од 1932. до 1958, током којег се лик мењао заједно са Камијевим мишљењем и историјским приликама.

Праизведба је одржана 26. септембра 1945. у Позоришту Еберто (Théâtre Hébertot) у Паризу, у режији Пола Етлија (Paul Œttly). Жерар Филип играо је Калигулу, Марго Лион Цезонију, Жорж Витали Хеликона, Мишел Буке Сципиона, а Жан Барер Хереју; сценографију је радио Луј Микел, а костиме Мари Витон. Према Дому Жана Вилара, директор позоришта желео је искусног глумца за главну улогу, па је Филип, када се изабрани глумац повукао, преузео улогу и убедио Камија. Представа је била велики јавни успех, а Артсена бележи да је Филипа прославила.

Ками је комад 1957. сам режирао на фестивалу у Ангеу, а 1958. је игран у Новом париском позоришту (Nouveau Théâtre de Paris). По оцени Дома Жана Вилара, Филипово тумачење било је блиско прекидима тона у Камијевом писању. Нагле промене тона и призори са огледалом остају основни задаци сваке поставе.

Британика „Калигулу“ и „Неспоразум“ убраја међу прекретнице позоришта апсурда. Верзија из 1958. најчешће се игра и анализира, а Бастијен напомиње да је Арнолд 1984. објавио верзију из 1941. као засебно дело и да је Реј издањем у колекцији Фолио (1993) раним верзијама отворио ширу публику.

Комад се поставља и у новије време: у Комеди франсезу у сезони 1991–1992, у лондонском Донмару 2003. и у Москви 2011. Рецензенти постава наглашавају различите ствари: британски приказ тему диктатора види као важну и у 21. веку, а московски закључује да комад има мало да каже о актуелним збивањима.