Kaligula

Prema Sofi Bastijen, istorija Kaligulinog lika obuhvata dva oblika pobune. U ranim verzijama dominira usamljena, kosmička pobuna jednog čoveka protiv smrtnosti. U kasnijoj verziji uz nju stoji i politička, solidarna pobuna: Hereja i patriciji ustaju protiv tiranina.

Kritičari koje Bastijen pominje, među njima Arnold, Geren i Gej-Krosje, suprotstavljaju raniju „ljudsku“ ili „kosmičku“ tragediju kasnijoj „političkoj“ ili „društvenoj“. Sama Bastijen smatra da konačna verzija iz 1958. žrtvuje deo emotivnog intenziteta u korist uzdržanijeg izraza, ali zadržava osetljivost lika i snagu filozofskog skandala. U poređenju teksta iz 1941. sa konačnim, ona beleži spajanje uvodnih scena, uklanjanje jednog Kaligulinog monologa i dodate redove o srcu nalik jezeru i o promašenoj slobodi.

Recenzenti opažaju da Kaligula svoje postupke zasniva na logici. Britanski prikaz iz 2003. beleži da on slučajna pogubljenja pravda jednakošću, služeći se često besprekornom logikom. Pozorišna družina koja komad tumači danas vidi u caru nekoga ko logiku sistema dovodi do apsurda i tako otkriva korupciju onih oko sebe.

Recenzent moskovske predstave Džon Fridman odbacuje tumačenja u kojima je Kaligula luđak ili sanjar, jer takvi nisu ni savremeni autokrate. On zaključuje da komad ima malo da kaže o aktuelnim političkim zbivanjima, dok britanski recenzent u liku svemoćnog diktatora vidi temu važnu i u 21. veku. Tumačenja se, dakle, razilaze. Fridman beleži i da Kami nagoveštava banalnost zla kada podanici cara zovu njegovim pravim imenom Gaj, ali smatra da ni to tumačenje ne drži.

Hereja je u prikazima razuman protivnik tiranina. On i patriciji predstavljaju otpor koji Kaligulina logika ne može da uništi. Enciklopedija.com i jedan drugi sažetak (The Collector) slažu se da car na kraju svoju slobodu priznaje kao pogrešnu.

Time komad pokazuje granicu apsolutne slobode: ona se pretvara u vlast nad drugima i u sopstvenu propast. Ovaj zaključak je tumačenje, a ne izričita teza drame. Prema recenziji iz Bazela, Kami je odbacio naziv egzistencijalističkog dela i Kaligulinu sudbinu nazvao višim samoubistvom.

Dom Žana Vilara (Maison Jean Vilar) opisuje „Kaligulu“ kao savremenu tragediju vezanu za pozorište apsurda, sa naglim promenama tona. Recenzent britanske postave iz 2003. smatra da završna scena komad pomera od klasične tragedije prema tragikomediji, što on vidi kao njegov pravi žanr. Bastijen rane verzije naziva tragedijom. Recenzent bazelske postave beleži da reditelj apsurd prikazuje kao iskustvo, a ne kao nešto što treba objasniti, dok trougaona scena označava zarobljenost.

Kami je istorijskog cara upoznao 1932, kada mu je profesor Žan Grenje dao da čita Svetonijeve „Živote dvanaest cezara“. Prve beleške datiraju iz 1936. U planu iz 1937, naslovljenom „Kaligula ili smisao smrti“, komad ima četiri čina. Prvi potpun rukopis završen je 1939, prerada je usledila 1941, a tekst koji je Galimar objavio 1944, zajedno sa „Nesporazumom“, obeležen je iskustvom Drugog svetskog rata. Kami je komad menjao sve do verzije iz 1958.

„Kaligula“ pripada prvom Kamijevom ciklusu, posvećenom apsurdu, uz roman „Stranac“ i esej „Mit o Sizifu“. Kami je u Alžiru osnovao „Pozorište rada“ (Théâtre du Travail), a prema jednom prikazu verovatno je jedno vreme planirao da sam igra naslovnu ulogu. Britanika „Kaligulu“ i „Nesporazum“ ubraja među prekretnice pozorišta apsurda.

Istorijski car Gaj Cezar Avgust Germanik, zvani Kaligula, vladao je Rimom od 37. do 41. godine. Enciklopedija.com beleži da je na vlast došao kao mlad čovek i da je u početku bio blag, a okrutan je postao posle smrti sestre i ljubavnice Druzile. Bastijen rad na komadu posmatra kao proces od dvadeset šest godina, od 1932. do 1958, tokom kojeg se lik menjao zajedno sa Kamijevim mišljenjem i istorijskim prilikama.

Praizvedba je održana 26. septembra 1945. u Pozorištu Eberto (Théâtre Hébertot) u Parizu, u režiji Pola Etlija (Paul Œttly). Žerar Filip igrao je Kaligulu, Margo Lion Cezoniju, Žorž Vitali Helikona, Mišel Buke Scipiona, a Žan Barer Hereju; scenografiju je radio Luj Mikel, a kostime Mari Viton. Prema Domu Žana Vilara, direktor pozorišta želeo je iskusnog glumca za glavnu ulogu, pa je Filip, kada se izabrani glumac povukao, preuzeo ulogu i ubedio Kamija. Predstava je bila veliki javni uspeh, a Artsena beleži da je Filipa proslavila.

Kami je komad 1957. sam režirao na festivalu u Angeu, a 1958. je igran u Novom pariskom pozorištu (Nouveau Théâtre de Paris). Po oceni Doma Žana Vilara, Filipovo tumačenje bilo je blisko prekidima tona u Kamijevom pisanju. Nagle promene tona i prizori sa ogledalom ostaju osnovni zadaci svake postave.

Britanika „Kaligulu“ i „Nesporazum“ ubraja među prekretnice pozorišta apsurda. Verzija iz 1958. najčešće se igra i analizira, a Bastijen napominje da je Arnold 1984. objavio verziju iz 1941. kao zasebno delo i da je Rej izdanjem u kolekciji Folio (1993) ranim verzijama otvorio širu publiku.

Komad se postavlja i u novije vreme: u Komedi fransezu u sezoni 1991–1992, u londonskom Donmaru 2003. i u Moskvi 2011. Recenzenti postava naglašavaju različite stvari: britanski prikaz temu diktatora vidi kao važnu i u 21. veku, a moskovski zaključuje da komad ima malo da kaže o aktuelnim zbivanjima.