Избирачица

Комад има три чина и јасно распоређене функције. Први чин је експозиција: у једној соби и једном вечерњем друштву упознају се све личности и њихови односи. Други чин доноси заплет: три писма стављају Малчику у положај изабране која не мора ни за кога да се одлучи, док се иза ње одвија друга, тиха љубавна прича двају парова. Трећи чин доноси обрт и расплет: сви парови се налазе, а Малчика остаје с последњим.

Тај обрт је извор комичне поенте. Наслов и изрека унапред наговештавају какав ће бити исход, али тек у трећем чину се види колико је Малчика сама припремила свој пораз. У стручној литератури комад се зато чита као пример комедије ситуације: заплет не почива на великим идејама него на низу малих неспоразума, писама и физичких гегова који се стежу ка завршетку.

Ликови су блиско типизовани, али не до карикатуре. Малчика је размажена кћи, Штанцика помодни салонски удварач, Бранко озбиљан младић из мање имућног света, Тошица неспретан и кратковид младић из ког потиче највише смеха. У поменутом раду о ситуационој комици физичке досетке везане за Тошицу означене су као најзаступљеније и као најважније у комици комада.

Комика је поучна, али доброћудна. Малчика није приказана као зла, већ као претерано сигурна у себе, а њена казна је у томе што мора да прихвати оно што је сама презирала. Уз комедију нарави у најужем смислу, у комаду је присутан и осећај за друштвени оквир: оговарање околине је оно што Малчику најзад приморава да одлучи.

Комад је писан у прози, живо и разговорно, с много кратких реплика и комичних неспоразума. У њега су укључени и лирски елементи: песме и игре на окупљањима, као и Тошичини љубавни стихови у писму. Према препричавањима, комад је означен и као шаљива игра с певањем, што објашњава улогу музике и плеса у првом и трећем чину.

Тон је благ. Комад исмејава једну ћуд, а не читав друштвени слој, па поука стоји на крају као кратка изрека, без наставничког тона. Та лакоћа је један од разлога због којих је дело остало на сцени.

Модерне режије лако мењају тежиште. Никола Завишић је у Народном позоришту у Београду комад описао као „меланхолични водвиљ о нашим наравима“ и у њему видео људе који вечно понављају исте грешке. То је далеко од првобитне доброћудне комедије, али комад подржава такво читање јер се на крају све враћа на почетак и ништа се суштински не мења.

Спорно је и више чињеница о настанку. Године настанка у изворима се разилазе: чешће се наводи 1872, али Хрватска енциклопедија даје 1873. Препричавања радње такође се разилазе у појединостима, на пример око тога у ком се чину налазе писма и како је одређен Саветин положај у породици.

Коста Трифковић (Нови Сад, 20. октобар 1843 – Нови Сад, 19. фебруар 1875) школовао се у Новом Саду, Винковцима и Пешти, а право је учио у Пожуну. Од 1867. је радио као адвокат у Новом Саду, а 1870. постао је сенатор и председник новосадског градског суда. Комедије је писао у слободно време: између 1871. и 1874. настало је петнаестак оригиналних комада, махом духовитих једночинки и комедија интриге.

Нови Сад је тада био средиште српског грађанства у Хабзбуршкој монархији. Матица српска пресељена је у Нови Сад 1864, а Српско народно позориште основано је у том граду 1861, па је публика за домаће комаде постојала. Трифковићеви комади смештени су у тај грађански свет, у ком су игранке, карте, посете и удаје били главни догађаји.

У српској комедији Трифковић се сматра наследником Јована Стерије Поповића, али је његов хумор лакши: уместо оштре сатире у први план стављају се заплет, неспоразум и ситуација. За разлику од једночинки, „Избирачица“ је његова дужа комедија, у три чина. Хрватска енциклопедија је датира у 1873, док други извори наводе 1872, а у бази сајта задржава се 1872.

Комад тражи једноставан простор: собу, врт и трем, у којима се игра, пева и забавља. Главни извођачки захтев је темпо. Комика почива на физичким гековима, пре свега Тошичиним, као што су испуштено цвеће, падови и цепање хаљина у плесу, па режија мора да их тачно тајмира, да не би испали груби.

Народно позориште у Београду приказује „Избирачицу“ у режији Николе Завишића. Премијера је била 14. маја 2013, а 50. извођење одиграно је 6. новембра 2019. на Великој сцени. Завишић је комад поставио као „зачудну и модерну гротеску“ с ансамблом старијих глумаца, који у његовом читању делују као ликови што вечно понављају исте грешке; на Данима комедије 2014. представа је, према подацима позоришта, добила четири награде, међу њима за режију и костимографију.

Дело играју и друге сцене. Народно позориште из Суботице с режијом Иве Милошевић нашло се у такмичарској селекцији 67. Стеријиног позорја 2022. године, а позориште „Дадов“ у Београду има „Избирачицу“ на репертоару. Студенти глуме Факултета савремених уметности под менторством Виде Огњеновић приказали су комад и на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта.

„Избирачица“ је најпознатије Трифковићево дело и данас је на репертоару српских позоришта. Комад се чита и гледа и у школском контексту: постоји у препричавањима лектире, а Народно позориште је једну представу приказало ђацима и студентима као бесплатан догађај уз пријаву.

Осим на сцени, дело је постојало и на екрану. База IMDb за 1961. наводи југословенски филм „Избирачица“ као снимљену позоришну верзију комедије. Поука комада сажета је у изреци „избирач нађе отирач“, која се у препричавањима веже за њега.

Трифковић је умро 1875, у тридесет другој години, па је његов опус кратак. Његове комедије превођене су на више језика, а „Избирачица“ остаје мера његовог мајсторства у комици ситуације и доказ да се лаки жанр у српској књижевности може одржати више од једног века.