Izbiračica

Komad ima tri čina i jasno raspoređene funkcije. Prvi čin je ekspozicija: u jednoj sobi i jednom večernjem društvu upoznaju se sve ličnosti i njihovi odnosi. Drugi čin donosi zaplet: tri pisma stavljaju Malčiku u položaj izabrane koja ne mora ni za koga da se odluči, dok se iza nje odvija druga, tiha ljubavna priča dvaju parova. Treći čin donosi obrt i rasplet: svi parovi se nalaze, a Malčika ostaje s poslednjim.

Taj obrt je izvor komične poente. Naslov i izreka unapred nagoveštavaju kakav će biti ishod, ali tek u trećem činu se vidi koliko je Malčika sama pripremila svoj poraz. U stručnoj literaturi komad se zato čita kao primer komedije situacije: zaplet ne počiva na velikim idejama nego na nizu malih nesporazuma, pisama i fizičkih gegova koji se stežu ka završetku.

Likovi su blisko tipizovani, ali ne do karikature. Malčika je razmažena kći, Štancika pomodni salonski udvarač, Branko ozbiljan mladić iz manje imućnog sveta, Tošica nespretan i kratkovid mladić iz kog potiče najviše smeha. U pomenutom radu o situacionoj komici fizičke dosetke vezane za Tošicu označene su kao najzastupljenije i kao najvažnije u komici komada.

Komika je poučna, ali dobroćudna. Malčika nije prikazana kao zla, već kao preterano sigurna u sebe, a njena kazna je u tome što mora da prihvati ono što je sama prezirala. Uz komediju naravi u najužem smislu, u komadu je prisutan i osećaj za društveni okvir: ogovaranje okoline je ono što Malčiku najzad primorava da odluči.

Komad je pisan u prozi, živo i razgovorno, s mnogo kratkih replika i komičnih nesporazuma. U njega su uključeni i lirski elementi: pesme i igre na okupljanjima, kao i Tošičini ljubavni stihovi u pismu. Prema prepričavanjima, komad je označen i kao šaljiva igra s pevanjem, što objašnjava ulogu muzike i plesa u prvom i trećem činu.

Ton je blag. Komad ismejava jednu ćud, a ne čitav društveni sloj, pa pouka stoji na kraju kao kratka izreka, bez nastavničkog tona. Ta lakoća je jedan od razloga zbog kojih je delo ostalo na sceni.

Moderne režije lako menjaju težište. Nikola Zavišić je u Narodnom pozorištu u Beogradu komad opisao kao „melanholični vodvilj o našim naravima“ i u njemu video ljude koji večno ponavljaju iste greške. To je daleko od prvobitne dobroćudne komedije, ali komad podržava takvo čitanje jer se na kraju sve vraća na početak i ništa se suštinski ne menja.

Sporno je i više činjenica o nastanku. Godine nastanka u izvorima se razilaze: češće se navodi 1872, ali Hrvatska enciklopedija daje 1873. Prepričavanja radnje takođe se razilaze u pojedinostima, na primer oko toga u kom se činu nalaze pisma i kako je određen Savetin položaj u porodici.

Kosta Trifković (Novi Sad, 20. oktobar 1843 – Novi Sad, 19. februar 1875) školovao se u Novom Sadu, Vinkovcima i Pešti, a pravo je učio u Požunu. Od 1867. je radio kao advokat u Novom Sadu, a 1870. postao je senator i predsednik novosadskog gradskog suda. Komedije je pisao u slobodno vreme: između 1871. i 1874. nastalo je petnaestak originalnih komada, mahom duhovitih jednočinki i komedija intrige.

Novi Sad je tada bio središte srpskog građanstva u Habzburškoj monarhiji. Matica srpska preseljena je u Novi Sad 1864, a Srpsko narodno pozorište osnovano je u tom gradu 1861, pa je publika za domaće komade postojala. Trifkovićevi komadi smešteni su u taj građanski svet, u kom su igranke, karte, posete i udaje bili glavni događaji.

U srpskoj komediji Trifković se smatra naslednikom Jovana Sterije Popovića, ali je njegov humor lakši: umesto oštre satire u prvi plan stavljaju se zaplet, nesporazum i situacija. Za razliku od jednočinki, „Izbiračica“ je njegova duža komedija, u tri čina. Hrvatska enciklopedija je datira u 1873, dok drugi izvori navode 1872, a u bazi sajta zadržava se 1872.

Komad traži jednostavan prostor: sobu, vrt i trem, u kojima se igra, peva i zabavlja. Glavni izvođački zahtev je tempo. Komika počiva na fizičkim gekovima, pre svega Tošičinim, kao što su ispušteno cveće, padovi i cepanje haljina u plesu, pa režija mora da ih tačno tajmira, da ne bi ispali grubi.

Narodno pozorište u Beogradu prikazuje „Izbiračicu“ u režiji Nikole Zavišića. Premijera je bila 14. maja 2013, a 50. izvođenje odigrano je 6. novembra 2019. na Velikoj sceni. Zavišić je komad postavio kao „začudnu i modernu grotesku“ s ansamblom starijih glumaca, koji u njegovom čitanju deluju kao likovi što večno ponavljaju iste greške; na Danima komedije 2014. predstava je, prema podacima pozorišta, dobila četiri nagrade, među njima za režiju i kostimografiju.

Delo igraju i druge scene. Narodno pozorište iz Subotice s režijom Ive Milošević našlo se u takmičarskoj selekciji 67. Sterijinog pozorja 2022. godine, a pozorište „Dadov“ u Beogradu ima „Izbiračicu“ na repertoaru. Studenti glume Fakulteta savremenih umetnosti pod mentorstvom Vide Ognjenović prikazali su komad i na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta.

„Izbiračica“ je najpoznatije Trifkovićevo delo i danas je na repertoaru srpskih pozorišta. Komad se čita i gleda i u školskom kontekstu: postoji u prepričavanjima lektire, a Narodno pozorište je jednu predstavu prikazalo đacima i studentima kao besplatan događaj uz prijavu.

Osim na sceni, delo je postojalo i na ekranu. Baza IMDb za 1961. navodi jugoslovenski film „Izbiračica“ kao snimljenu pozorišnu verziju komedije. Pouka komada sažeta je u izreci „izbirač nađe otirač“, koja se u prepričavanjima veže za njega.

Trifković je umro 1875, u trideset drugoj godini, pa je njegov opus kratak. Njegove komedije prevođene su na više jezika, a „Izbiračica“ ostaje mera njegovog majstorstva u komici situacije i dokaz da se laki žanr u srpskoj književnosti može održati više od jednog veka.