Иза затворених врата

Комад има један чин и пет призора, а прва четири чине експозиција: служитељ једно по једно уводи Гарсена, Инес и Естел, а публика заједно с њима схвата где се налазе. Радња стоји на једном месту и ван времена, па комад готово у потпуности испуњава захтев драмских јединстава. Ана Даутова у магистарском раду (Праг, 2021) сматра да један чин одговара причи без правог почетка и краја. Лонго собу чита као лавиринт од речи: ходници, степенице и друге собе остају ван сцене, па пакао добија лавиринтски карактер. Георгеску у одсутном прекидачу за светло види наговештај вечног будног стања и кружног, једноличног времена. Крај не доноси расплет, него наговештава вечно понављање.

Троје ликова чини затворен систем у којем свако нешто тражи од другог. Инес осећа привлачност према Естел, Естел се окреће Гарсену, а Гарсен не подноси да га Инес посматра. Универзалис наглашава да је реч више о односима моћи него о жељи. Лонго Инес описује као бистру и иронично расположену, а Гарсена као некога ко у собу улази као херој и жели тишину. Према Георгеску, физичка затвореност сама би била обичан затвор, а права казна је немогућност да се побегне од присуства других. Зато нема спољашњег сукоба: сукоб је у самој констелацији троје.

Универзалис, позивајући се на свој чланак о појму другог, каже да комад илуструје идеје из Сартровог дела „Биће и ништавило“. Лонго комад чита кроз интертекстуалност и „реторику негативности“, у којој је говор једино огледало ликова, а Гарсеново искуство пореди са Орестом из „Мува“: у оба случаја избор је неизбежан и води самоћи. Лексикон Dictionnaire des théâtres du monde (Бордас, 2008), у тексту Ж.-Ж. Рубина, оцењује да је Сартров реторички стил седамдесетих година деловао застарело и да се његови комади данас често изводе тако да подривају сопствену поруку, а као пример наводи „Некрасова“ и „Иза затворених врата“.

Мишљења су била подељена од почетка. Encyclopedia.com бележи да су париске критике 1944. биле измешане: једни су комад сматрали подривачким, а неки критичари су тражили да буде цензурисан. Расправљало се о суровости злочина и о приказу Инес као жене која воли жене. Исти извор каже да се егзистенцијализам временом повезао са покретом отпора и да се комад често чита као слика ослобођења Париза. Даутова примећује да чувена реплика о паклу није последња реплика комада, који се завршава позивом да се настави.

Сартр је комад написао у ратним годинама, према Лонгу и Георгеску крајем 1943, а према Даутовој на захтев издавача Марка Барбезата, коме су била потребна средства за путујућу трупу. Према Encyclopedia.com, служио је у француској војсци 1939–1940, око девет месеци био ратни заробљеник у Немачкој, а од 1941. до 1944. писао је за илегалне листове. Прву драму, „Бариону“, написао је у заробљеничком логору за Божић 1940 (Artcena). „Муве“ (1943) су према Универзалису парабола о отпору. Лонго наводи да је Сартр првобитно радњу сместио у подрум током бомбардовања, што би променило крај. У коментару из 1965, који наводи Даутова, Сартр објашњава да је желео да троје пријатеља добије улоге а да ниједан не буде у предности, па је одлучио да троје остане на сцени и да свако буде џелат осталима.

Праизведба је била 27. маја 1944. у позоришту Вје-Коломбје у Паризу, за време немачке окупације, непосредно пре искрцавања у Нормандији. Према Лонговом чланку, који се позива на Ингрид Галстер, ни Виши ни окупатор нису забранили комад. Encyclopedia.com истовремено бележи да су немачки цензори одобравали позоришне комаде и да су пробе пратила кашњења у добијању дозволе. Текст је 1945. објавио Галимар.

Режију постава из 1944. у позоришту Вје-Коломбје потписао је Рејмон Руло. Према магистарском раду Ане Даутове, Гарсена је играо Мишел Витолд, Инес Тања Балашова, Естел Габи Силвија, а служитеља Рене-Жак Шофар. Лексикон Dictionnaire des théâtres du monde улогу Гарсена назива Витолдовим највећим успехом: играо ју је око хиљаду пута током двадесет година. Последње извођење за време окупације одржано је 17. августа 1944, а комад је обновљен средином септембра и постао успех у ослобођеном граду (Лонго). Encyclopedia.com бележи да су рецензије у Паризу биле измешане.

У Њујорку је комад приказан у децембру 1946. у позоришту Билтмор, у преводу Пола Боулса. Према Encyclopedia.com, режирао га је Џон Хјустон, сценографију је радио Фредерик Кизлер, а играли су Клод Дофен (Гарсен), Анабела (Инес) и Рут Форд (Естел). У Лондону је комад исте године приказан под насловом „The Vicious Circle“.

За њујоршко извођење комад је добио награду њујоршких драмских критичара за страно дело. Екранизован је више пута: француски филм Жаклин Одри из 1954, филмска верзија из 1962, француска телевизијска верзија из 1965 и британски филм „In Camera“ из 1964, који према Даутовој потписује Филип Севил.

Encyclopedia.com бележи да критичари касније комад сматрају класиком, делимично зато што га једна соба чини приступачним у свако доба и на сваком месту. Реплика о паклу у другима постала је позната и изван позоришта, према Универзалису.