Iza zatvorenih vrata

Komad ima jedan čin i pet prizora, a prva četiri čine ekspozicija: služitelj jedno po jedno uvodi Garsena, Ines i Estel, a publika zajedno s njima shvata gde se nalaze. Radnja stoji na jednom mestu i van vremena, pa komad gotovo u potpunosti ispunjava zahtev dramskih jedinstava. Ana Dautova u magistarskom radu (Prag, 2021) smatra da jedan čin odgovara priči bez pravog početka i kraja. Longo sobu čita kao lavirint od reči: hodnici, stepenice i druge sobe ostaju van scene, pa pakao dobija lavirintski karakter. Georgesku u odsutnom prekidaču za svetlo vidi nagoveštaj večnog budnog stanja i kružnog, jednoličnog vremena. Kraj ne donosi rasplet, nego nagoveštava večno ponavljanje.

Troje likova čini zatvoren sistem u kojem svako nešto traži od drugog. Ines oseća privlačnost prema Estel, Estel se okreće Garsenu, a Garsen ne podnosi da ga Ines posmatra. Univerzalis naglašava da je reč više o odnosima moći nego o želji. Longo Ines opisuje kao bistru i ironično raspoloženu, a Garsena kao nekoga ko u sobu ulazi kao heroj i želi tišinu. Prema Georgesku, fizička zatvorenost sama bi bila običan zatvor, a prava kazna je nemogućnost da se pobegne od prisustva drugih. Zato nema spoljašnjeg sukoba: sukob je u samoj konstelaciji troje.

Univerzalis, pozivajući se na svoj članak o pojmu drugog, kaže da komad ilustruje ideje iz Sartrovog dela „Biće i ništavilo“. Longo komad čita kroz intertekstualnost i „retoriku negativnosti“, u kojoj je govor jedino ogledalo likova, a Garsenovo iskustvo poredi sa Orestom iz „Muva“: u oba slučaja izbor je neizbežan i vodi samoći. Leksikon Dictionnaire des théâtres du monde (Bordas, 2008), u tekstu Ž.-Ž. Rubina, ocenjuje da je Sartrov retorički stil sedamdesetih godina delovao zastarelo i da se njegovi komadi danas često izvode tako da podrivaju sopstvenu poruku, a kao primer navodi „Nekrasova“ i „Iza zatvorenih vrata“.

Mišljenja su bila podeljena od početka. Encyclopedia.com beleži da su pariske kritike 1944. bile izmešane: jedni su komad smatrali podrivačkim, a neki kritičari su tražili da bude cenzurisan. Raspravljalo se o surovosti zločina i o prikazu Ines kao žene koja voli žene. Isti izvor kaže da se egzistencijalizam vremenom povezao sa pokretom otpora i da se komad često čita kao slika oslobođenja Pariza. Dautova primećuje da čuvena replika o paklu nije poslednja replika komada, koji se završava pozivom da se nastavi.

Sartr je komad napisao u ratnim godinama, prema Longu i Georgesku krajem 1943, a prema Dautovoj na zahtev izdavača Marka Barbezata, kome su bila potrebna sredstva za putujuću trupu. Prema Encyclopedia.com, služio je u francuskoj vojsci 1939–1940, oko devet meseci bio ratni zarobljenik u Nemačkoj, a od 1941. do 1944. pisao je za ilegalne listove. Prvu dramu, „Barionu“, napisao je u zarobljeničkom logoru za Božić 1940 (Artcena). „Muve“ (1943) su prema Univerzalisu parabola o otporu. Longo navodi da je Sartr prvobitno radnju smestio u podrum tokom bombardovanja, što bi promenilo kraj. U komentaru iz 1965, koji navodi Dautova, Sartr objašnjava da je želeo da troje prijatelja dobije uloge a da nijedan ne bude u prednosti, pa je odlučio da troje ostane na sceni i da svako bude dželat ostalima.

Praizvedba je bila 27. maja 1944. u pozorištu Vje-Kolombje u Parizu, za vreme nemačke okupacije, neposredno pre iskrcavanja u Normandiji. Prema Longovom članku, koji se poziva na Ingrid Galster, ni Viši ni okupator nisu zabranili komad. Encyclopedia.com istovremeno beleži da su nemački cenzori odobravali pozorišne komade i da su probe pratila kašnjenja u dobijanju dozvole. Tekst je 1945. objavio Galimar.

Režiju postava iz 1944. u pozorištu Vje-Kolombje potpisao je Rejmon Rulo. Prema magistarskom radu Ane Dautove, Garsena je igrao Mišel Vitold, Ines Tanja Balašova, Estel Gabi Silvija, a služitelja Rene-Žak Šofar. Leksikon Dictionnaire des théâtres du monde ulogu Garsena naziva Vitoldovim najvećim uspehom: igrao ju je oko hiljadu puta tokom dvadeset godina. Poslednje izvođenje za vreme okupacije održano je 17. avgusta 1944, a komad je obnovljen sredinom septembra i postao uspeh u oslobođenom gradu (Longo). Encyclopedia.com beleži da su recenzije u Parizu bile izmešane.

U Njujorku je komad prikazan u decembru 1946. u pozorištu Biltmor, u prevodu Pola Boulsa. Prema Encyclopedia.com, režirao ga je Džon Hjuston, scenografiju je radio Frederik Kizler, a igrali su Klod Dofen (Garsen), Anabela (Ines) i Rut Ford (Estel). U Londonu je komad iste godine prikazan pod naslovom „The Vicious Circle“.

Za njujorško izvođenje komad je dobio nagradu njujorških dramskih kritičara za strano delo. Ekranizovan je više puta: francuski film Žaklin Odri iz 1954, filmska verzija iz 1962, francuska televizijska verzija iz 1965 i britanski film „In Camera“ iz 1964, koji prema Dautovoj potpisuje Filip Sevil.

Encyclopedia.com beleži da kritičari kasnije komad smatraju klasikom, delimično zato što ga jedna soba čini pristupačnim u svako doba i na svakom mestu. Replika o paklu u drugima postala je poznata i izvan pozorišta, prema Univerzalisu.