Хасанагиница

Према једном приказу, комад има два дела и осам слика, а радња се развија кроз три кључне ситуације: заплет (Хасанагина порука), обрт (Пинторовићева најава удаје) и расплет (растанак од детета и смрт). Те ситуације одговарају основним тачкама баладе, али су у драми развијене у осам слика.

Тумачи примећују да је свет драме подељен на овострано, утопијско и онострано, између којих нема јасних граница. Уводни призор аскера, гротескно стилизован и пун назива за жену, супротстављен је озбиљности главне радње и оцртава друштво у којем се Хасанагиница налази.

Драма је писана у стиху, али језик је, како примећује једно тумачење, савремен, а не архаичан; други приказ говори о слободном стиху. У рецензији „Времена“ о пиротској поставци као најважније остварење представе наводи се управо начин на који глумци изговарају Симовићев стих.

Симовић је касније сам нагласио да речи драме нису биле замишљене за певање. Када је скраћени текст постао либрето опере Растислава Камбасковића, поставио је само један услов: да се скраћени текст не мења и да му се ништа не додаје.

У односу на баладу Симовић додаје унутрашњи сукоб, психолошку дубину, снове и политичку критику. Раније драматизације биле су другачије усмерене: Милан Огризовић је 1909. написао драму у три дела, а Алекса Шантић 1911. лирску једночинку, у којој је у средишту Хасанагино неверовање у љубав своје жене.

Најчешће тумачење у драми види трагедију жене у патријархалном поретку. Рецензија на Б92 кривицу пре свега налази у Хасанагиној суровости и љубомори, а Пинторовића описује као користољубивог осветника, и поставља питање о људима који Бога праве по својој мери, а закони им следе сопствене интересе. Приказ у Писменици шире чита драму као слику друштвених структура и научених родних улога.

Предложак је народна балада о Хасанагиници, која је, према једном извору, настала средином 17. века у Имотској крајини. Хасанага је рањен, жена га из стида не обилази, а он је отерује; брат је удаје за имотског кадију. На путу до свадбе она види своју децу, растаје се од њих и умире од туге. Балада је први пут штампана 1774. у путопису Алберта Фортиса, а Гете ју је превео на немачки око 1775. Преводили су је и Волтер Скот и Пушкин.

Баладом су се бавили и други аутори. Милан Огризовић написао је 1909. драму у три дела, а Алекса Шантић 1911. једночинку. Касније су настали филм „Хасанагиница“ (1967), југословенски телевизијски филм (1983) и опера у Народном позоришту у Сарајеву (2000).

Љубомир Симовић (1935–2025) био је песник и драмски писац, члан САНУ. Према САНУ, написао је четири драме: „Хасанагиницу“ (1973), „Чудо у Шаргану“ (1974), „Путујуће позориште Шопаловић“ (1985) и „Бој на Косову“ (1988; друга верзија 2002). Четири пута је добио Стеријину награду, три пута као најбољи драмски писац (1975, 1986, 1993), а једном за допринос позоришној уметности и култури (2006). За текст „Хасанагинице“ награђен је 1975. на Стеријином позорју.

Према Битеф програму, комад је праизведен 1974. на Великој сцени Народног позоришта у Београду, у режији Жељка Орешковића. Према Симовићевим речима на сајту Народног позоришта, то позориште је драму поставило два пута, у мају 1974. и у децембру 2001. Опера Растислава Камбасковића је, у том позоришту, трећа поставка Симовићевог текста.

Ана Тодоровић је 2008. на Б92 писала о поставци Народног позоришта у режији Јагоша Марковића, са Вањом Ејдус као Хасанагиницом, Маринком Маџгаљем као Хасанагом и Радмилом Живковић у улози Хасанагине мајке. У центру сцене стајао је пешчани сат, који рецензија чита као симбол пролазности. Ауторка наглашава сирови карактер Хасанаге у Маџгаљевом тумачењу.

Новосадско позориште (Újvidéki Színház) је у режији Андраша Урбана 2018. било победник првог фестивала „Виминацијум“ у Пожаревцу, а Марта Береш, у улози Хасанагинице, изабрана је за глумицу вечери од стране жирија публике. Према рецензији у „Времену“ из октобра 2019, та поставка, као радикално читање Симовићевог текста, проглашена је за најбољу представу тогодишњег Стеријиног позорја.

У Народном позоришту у Пироту (режија Македонца Андреја Цветановског) рецензентка „Времена“ 2019. оцењује да је представа најјача када преноси Симовићев текст без редитељских додавања, а најслабија када кроз пантомиму „доградњује“ Хасанагину мотивацију; додати призори укључују сањарско појављивање Хасанагинице међу аскерима и дух имотског кадије. Рецензија примећује и да је комад једна од најигранијих савремених српских драма од 1974. и да су већину публике чинили средњошколци.

Према САНУ, прве три Симовићеве драме играле су се у готово свим већим позориштима некадашње Југославије. Рецензија у „Времену“ наводи да је „Хасанагиница“ од 1974. једна од најигранијих савремених српских драма.

Народно позориште у Београду поставило је оперу „Хасанагиница“ Растислава Камбасковића на Симовићев скраћени текст. Симовић у напомени уз представу пише да драма није била замишљена за музику, па је поставио услов да се њен скраћени текст не мења.

Нове поставке драму читају као питање о праву на људско достојанство. Рецензија новосадске поставке из 2018. назива је „урбаним криком савременог човека/жене о праву да се буде људско биће“, а Ана Тодоровић на Б92 у њој види слику патријархалног друштва које присваја право да одлучује о туђем животу.