Голубњача

Према тексту драма има два дела и двадесет осам нумерисаних сцена, смештених у Далматинску загору 1960–1961. Сцене су кратке и често независне једна од друге, па се радња гради као низ слика сеоске године: сумрак, свађа, мучење животиње, славље, школска приредба.

Први део води од недостатка воде до експлозије и мучења овна, други од доласка Сремице до обрачуна са Шкоравком и Мићукиног сукоба с милиционером. Завршна сцена прелази из реалистичног у сновидни регистар, у коме из јаме излазе мртви и ован нападне свештенике. Тај завршетак не даје објашњење, него оставља слику.

У средишту су деца, а одрасли представљају институције села: поп и владика цркву, Дамјан партизанску традицију, учитељ школу. Многи од њих о прошлости говоре на свечаним местима (ручак на Светог Саву, пролећна приредба), док Мићука и Лукица ту прошлост проживљавају игром и насиљем.

Простор је сужен на село, бунар, јаму и стену поред ње. Панчић описује село као суров, безводан и затворен свет у коме патријархални притисак обликује понашање. Лукица је сведок и једини ко на крају помаже Шкоравку, па остаје непомичан пред јамом. На рубу заједнице су Мулица, ванбрачно дете које сви зову по надимку, и Сремица, жена из Срема коју деца отерају.

Драма је настала по Радуловићевој збирци приповедака „Голубњача“; у изворима се година збирке разилази (1980. и 1982). Панчић сматра прозу јачим делом, али каже да драма за њом не заостаје. Позоришни текст претвара приповедачев поглед на детињство у низ сцена и додаје оно што припада позоришту: обреде, песму и сновидну завршну секвенцу.

Оно што проза приказује из унутрашње перспективе, у драми се показује радњом. Деца не објашњавају шта осећају: она муче животињу, краду капсле, прете бомбом. Тако се драма разликује од пуке драматизације приповедака, јер радња се показује сценама, а не приповедањем.

Панчић сматра да драма не велича мржњу него је разоткрива као део сурове, тлачитељске свакодневице, и да је неправедно оптужена за распад Југославије. Радуловић је рекао да је драма упозорење на трајне последице стварних злочина и да је супротно његовој намери читана као пророчанство југословенске кризе. Мијач је тврдио да је реч о антрополошкој студији мржње, а не о коментару односа Срба и Хрвата.

Другачије читање наводи Панчић позивајући се на Глушчевића: Срби су у драми приказани као мрзитељи, што би класично националистичко тумачење схватило као увреду. Одбор Програмског савета позоришта „Бошко Буха“ одбио је текст називајући га суморним и пуним мржње, а новосадски Градски комитет Савеза комуниста осудио је представу као довођење у питање тековина народноослободилачке борбе. Спор о томе шта драма значи и коме служи водио се деценијама и документован је у зборнику „Случај Голубњача – за и против“.

Јован Радуловић (Полача 1951 – Београд 2018) био је пре свега приповедач. Награду „Седам секретара СКОЈ-а“ за младе писце добио је у Загребу. „Голубњача“ је његова збирка приповедака, а према њој је написао драму. Извори се разилазе у години збирке (1980. према једном, 1982. према другом).

Историјска грађа је злочин почињен у Другом светском рату у Далматинској загори, у селу које је припадало Независној Држави Хрватској и где су живели Срби и Хрвати. У социјалистичкој Југославији јавно сећање на рат било је уоквирено идејом братства и јединства; према Дејвиду Норису, цитираном у поглављу Лоре Емери, фикционализација етнички мотивисаних убистава била је табу.

Позориште „Бошко Буха“ у Београду, за које је текст према једном извору био наручен, одбило га је: уметнички савет је препоручио извођење, али га је Програмски савет одбио као суморан и пун мржње. Праизведба је одржана 10. октобра 1982. у Српском народном позоришту у Новом Саду, у режији Дејана Мијача.

Новосадски Градски комитет Савеза комуниста осудио је представу као довођење у питање тековина народноослободилачке борбе и социјалистичке изградње. Представа је скинута са репертоара после око два месеца (Панчић наводи око десет извођења). Две глумице СНП-а искључене су из Савеза комуниста због наставка игре, а критичарка Даринка Николић деградирана. По Мијачевом тумачењу афера је била политички обрачун везан за Ивана Стамболића, чији је Радуловић био говорник.

У Српском народном позоришту представу је као гостујући редитељ режирао Дејан Мијач. Према новинском тексту, у подели су били Стеван Симић, Јосиф Татић, Жељко Гатарић, Ксенија Мартинов, Зоран Реговић, Предраг Лаковић и Бранко Цвејић; распоред улога није пронађен. У представи су наступала и деца, којима су, према извештајима, претили искључењем из школе.

Након скидања са репертоара у Новом Саду представа је прешла у београдски Студентски културни центар, где је, према новинском тексту, играна око 250 пута, понекад двапут дневно. Позвана је на фестивал „Алпе-Адрија“, где је награђена, а играна је у Новој Горици и Љубљани (три извођења у Словенији). Аустријски лист „Die Presse“ извештавао је о редовима испред београдског простора.

Према тексту, двадесет осам сцена тражи брзу промену места (кућа, бунар, јама, школа, црква), у њему су бројне улоге деце, а на сцену се доводе мучење животиња и дечје насиље. Завршна сновидна секвенца тражи визуелно решење за излазак мртвих из јаме и напад овна.

Мијач је изјавио да не мисли да је драма опасна и да су цитати извучени из контекста и коришћени за политичку олују. У интервјуу из 2017. описује радњу као причу о сиромашном дечаку са насилним оцем који чува ручну бомбу из рата и на крају гине.

„Голубњача“ је остала пример позоришта које је у Југославији почетком осамдесетих постало поље спора о националној прошлости. Спор није утихнуо: Радуловић је 2008. објавио зборник „Случај Голубњача – за и против“ на више од 800 страница, који документује расправу.

Радуловић је тврдио да су чланци објављивани од 1990. до 2007. неосновано окривљавали драму за ратове у Југославији, укључујући Сребреницу. Панчић у тексту поводом тридесетогодишњице премијере сматра да драма није заслужила кривицу за распад Југославије. Мијач, који је преминуо 2022, говорио је да је реч о безазленом комаду искоришћеном за велику контроверзу.

Афера је оставила и личне последице: према Панчићу, критичарка Даринка Николић је деградирана, а руководилац драме СНП-а Никола Петровић окривљен и умро је приближно годину дана касније. Те последице показују колико је позориште у то време било политички осетљив простор.