Golubnjača

Prema tekstu drama ima dva dela i dvadeset osam numerisanih scena, smeštenih u Dalmatinsku zagoru 1960–1961. Scene su kratke i često nezavisne jedna od druge, pa se radnja gradi kao niz slika seoske godine: sumrak, svađa, mučenje životinje, slavlje, školska priredba.

Prvi deo vodi od nedostatka vode do eksplozije i mučenja ovna, drugi od dolaska Sremice do obračuna sa Škoravkom i Mićukinog sukoba s milicionerom. Završna scena prelazi iz realističnog u snovidni registar, u kome iz jame izlaze mrtvi i ovan napadne sveštenike. Taj završetak ne daje objašnjenje, nego ostavlja sliku.

U središtu su deca, a odrasli predstavljaju institucije sela: pop i vladika crkvu, Damjan partizansku tradiciju, učitelj školu. Mnogi od njih o prošlosti govore na svečanim mestima (ručak na Svetog Savu, prolećna priredba), dok Mićuka i Lukica tu prošlost proživljavaju igrom i nasiljem.

Prostor je sužen na selo, bunar, jamu i stenu pored nje. Pančić opisuje selo kao surov, bezvodan i zatvoren svet u kome patrijarhalni pritisak oblikuje ponašanje. Lukica je svedok i jedini ko na kraju pomaže Škoravku, pa ostaje nepomičan pred jamom. Na rubu zajednice su Mulica, vanbračno dete koje svi zovu po nadimku, i Sremica, žena iz Srema koju deca oteraju.

Drama je nastala po Radulovićevoj zbirci pripovedaka „Golubnjača“; u izvorima se godina zbirke razilazi (1980. i 1982). Pančić smatra prozu jačim delom, ali kaže da drama za njom ne zaostaje. Pozorišni tekst pretvara pripovedačev pogled na detinjstvo u niz scena i dodaje ono što pripada pozorištu: obrede, pesmu i snovidnu završnu sekvencu.

Ono što proza prikazuje iz unutrašnje perspektive, u drami se pokazuje radnjom. Deca ne objašnjavaju šta osećaju: ona muče životinju, kradu kapsle, prete bombom. Tako se drama razlikuje od puke dramatizacije pripovedaka, jer radnja se pokazuje scenama, a ne pripovedanjem.

Pančić smatra da drama ne veliča mržnju nego je razotkriva kao deo surove, tlačiteljske svakodnevice, i da je nepravedno optužena za raspad Jugoslavije. Radulović je rekao da je drama upozorenje na trajne posledice stvarnih zločina i da je suprotno njegovoj nameri čitana kao proročanstvo jugoslovenske krize. Mijač je tvrdio da je reč o antropološkoj studiji mržnje, a ne o komentaru odnosa Srba i Hrvata.

Drugačije čitanje navodi Pančić pozivajući se na Gluščevića: Srbi su u drami prikazani kao mrzitelji, što bi klasično nacionalističko tumačenje shvatilo kao uvredu. Odbor Programskog saveta pozorišta „Boško Buha“ odbio je tekst nazivajući ga sumornim i punim mržnje, a novosadski Gradski komitet Saveza komunista osudio je predstavu kao dovođenje u pitanje tekovina narodnooslobodilačke borbe. Spor o tome šta drama znači i kome služi vodio se decenijama i dokumentovan je u zborniku „Slučaj Golubnjača – za i protiv“.

Jovan Radulović (Polača 1951 – Beograd 2018) bio je pre svega pripovedač. Nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“ za mlade pisce dobio je u Zagrebu. „Golubnjača“ je njegova zbirka pripovedaka, a prema njoj je napisao dramu. Izvori se razilaze u godini zbirke (1980. prema jednom, 1982. prema drugom).

Istorijska građa je zločin počinjen u Drugom svetskom ratu u Dalmatinskoj zagori, u selu koje je pripadalo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i gde su živeli Srbi i Hrvati. U socijalističkoj Jugoslaviji javno sećanje na rat bilo je uokvireno idejom bratstva i jedinstva; prema Dejvidu Norisu, citiranom u poglavlju Lore Emeri, fikcionalizacija etnički motivisanih ubistava bila je tabu.

Pozorište „Boško Buha“ u Beogradu, za koje je tekst prema jednom izvoru bio naručen, odbilo ga je: umetnički savet je preporučio izvođenje, ali ga je Programski savet odbio kao sumoran i pun mržnje. Praizvedba je održana 10. oktobra 1982. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u režiji Dejana Mijača.

Novosadski Gradski komitet Saveza komunista osudio je predstavu kao dovođenje u pitanje tekovina narodnooslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje. Predstava je skinuta sa repertoara posle oko dva meseca (Pančić navodi oko deset izvođenja). Dve glumice SNP-a isključene su iz Saveza komunista zbog nastavka igre, a kritičarka Darinka Nikolić degradirana. Po Mijačevom tumačenju afera je bila politički obračun vezan za Ivana Stambolića, čiji je Radulović bio govornik.

U Srpskom narodnom pozorištu predstavu je kao gostujući reditelj režirao Dejan Mijač. Prema novinskom tekstu, u podeli su bili Stevan Simić, Josif Tatić, Željko Gatarić, Ksenija Martinov, Zoran Regović, Predrag Laković i Branko Cvejić; raspored uloga nije pronađen. U predstavi su nastupala i deca, kojima su, prema izveštajima, pretili isključenjem iz škole.

Nakon skidanja sa repertoara u Novom Sadu predstava je prešla u beogradski Studentski kulturni centar, gde je, prema novinskom tekstu, igrana oko 250 puta, ponekad dvaput dnevno. Pozvana je na festival „Alpe-Adrija“, gde je nagrađena, a igrana je u Novoj Gorici i Ljubljani (tri izvođenja u Sloveniji). Austrijski list „Die Presse“ izveštavao je o redovima ispred beogradskog prostora.

Prema tekstu, dvadeset osam scena traži brzu promenu mesta (kuća, bunar, jama, škola, crkva), u njemu su brojne uloge dece, a na scenu se dovode mučenje životinja i dečje nasilje. Završna snovidna sekvenca traži vizuelno rešenje za izlazak mrtvih iz jame i napad ovna.

Mijač je izjavio da ne misli da je drama opasna i da su citati izvučeni iz konteksta i korišćeni za političku oluju. U intervjuu iz 2017. opisuje radnju kao priču o siromašnom dečaku sa nasilnim ocem koji čuva ručnu bombu iz rata i na kraju gine.

„Golubnjača“ je ostala primer pozorišta koje je u Jugoslaviji početkom osamdesetih postalo polje spora o nacionalnoj prošlosti. Spor nije utihnuo: Radulović je 2008. objavio zbornik „Slučaj Golubnjača – za i protiv“ na više od 800 stranica, koji dokumentuje raspravu.

Radulović je tvrdio da su članci objavljivani od 1990. do 2007. neosnovano okrivljavali dramu za ratove u Jugoslaviji, uključujući Srebrenicu. Pančić u tekstu povodom tridesetogodišnjice premijere smatra da drama nije zaslužila krivicu za raspad Jugoslavije. Mijač, koji je preminuo 2022, govorio je da je reč o bezazlenom komadu iskorišćenom za veliku kontroverzu.

Afera je ostavila i lične posledice: prema Pančiću, kritičarka Darinka Nikolić je degradirana, a rukovodilac drame SNP-a Nikola Petrović okrivljen i umro je približno godinu dana kasnije. Te posledice pokazuju koliko je pozorište u to vreme bilo politički osetljiv prostor.