Доктор Фаустус

Фаустус је стекао највише могуће дипломе: логику, медицину, право и теологију. Све му изгледа тесно. Окреће се магији и призива демона Мефистофела, који му нуди службу у замену за душу. Фаустус потписује уговор крвљу: двадесет четири године уживања, па онда пакао.

Прилике су мање узвишене него што је очекивао. Добри и Зли анђео га придају, али он се не покаје. Путује по Европи, приређује подвале папи у Риму, прави чуда на царском двору, а позива и сенку Јелене Тројанске, чијом лепотом је опчињен.

Последњег сата, пред ударом ноћи, Фаустус моли небо за милост, али је касно. Часовник откуцава, а демони га односе. Хор закључује да је изгубљен човек који је хтео да зна више него што му је дато.

Марлоу је драму засновао на немачкој књизи о Фаусту (1587), која се брзо проширила Европом. Живео је кратко (1564–1593), а његови „Фаустус” и „Тамерлан” помогли су да се створи слободни, моћни стих енглеске ренесансне драме.

Драма је сачувана у два текста, из 1604. и 1616, који се знатно разликују. Дуго су стручњаци расправљали који је ближи оригиналу.

Најпознатије су завршни монолог последњег сата и призив Јелене. Глумац мора да издржи дуг монолог у ком време пролази пред очима публике.

Комични призори, у којима слуге опонашају магију, нису украс: показују како се Фаустусова амбиција троши на ситнице.

„Доктор Фаустус” је довео мотив о Фаусту у позориште. Касније га је Гете у „Фаусту” обрадио на потпуно другачији начин, не као казну, већ као потрагу.

Драма се и данас често игра, јер је њено питање вечно: шта је човек спреман да плати за знање и моћ.