Doktor Faustus

Faustus je stekao najviše moguće diplome: logiku, medicinu, pravo i teologiju. Sve mu izgleda tesno. Okreće se magiji i priziva demona Mefistofela, koji mu nudi službu u zamenu za dušu. Faustus potpisuje ugovor krvlju: dvadeset četiri godine uživanja, pa onda pakao.

Prilike su manje uzvišene nego što je očekivao. Dobri i Zli anđeo ga pridaju, ali on se ne pokaje. Putuje po Evropi, priređuje podvale papi u Rimu, pravi čuda na carskom dvoru, a poziva i senku Jelene Trojanske, čijom lepotom je opčinjen.

Poslednjeg sata, pred udarom noći, Faustus moli nebo za milost, ali je kasno. Časovnik otkucava, a demoni ga odnose. Hor zaključuje da je izgubljen čovek koji je hteo da zna više nego što mu je dato.

Marlou je dramu zasnovao na nemačkoj knjizi o Faustu (1587), koja se brzo proširila Evropom. Živeo je kratko (1564–1593), a njegovi „Faustus” i „Tamerlan” pomogli su da se stvori slobodni, moćni stih engleske renesansne drame.

Drama je sačuvana u dva teksta, iz 1604. i 1616, koji se znatno razlikuju. Dugo su stručnjaci raspravljali koji je bliži originalu.

Najpoznatije su završni monolog poslednjeg sata i priziv Jelene. Glumac mora da izdrži dug monolog u kom vreme prolazi pred očima publike.

Komični prizori, u kojima sluge oponašaju magiju, nisu ukras: pokazuju kako se Faustusova ambicija troši na sitnice.

„Doktor Faustus” je doveo motiv o Faustu u pozorište. Kasnije ga je Gete u „Faustu” obradio na potpuno drugačiji način, ne kao kaznu, već kao potragu.

Drama se i danas često igra, jer je njeno pitanje večno: šta je čovek spreman da plati za znanje i moć.