Фабула
Оквир радње
Драма има три чина и деветнаест кратких призора: пет у првом, по седам у другом и трећем. Места се смењују брзо: дом, школа, шума, сеник, зборница, гробље. У средишту су четрнаестогодишњаци, а одрасли стоје за строги грађански поредак.
Први чин
Вендла Бергман на четрнаести рођендан жели да задржи кратку хаљину, али мајка налази да је за скоро одраслу девојку прекратка и обећава да ће је продужити. Мелхиор Габор и Морис Штифел једне недеље увече остају иза других ђака и говоре о стиду, васпитању и првим телесним осећајима. Морис признаје да га ти осећаји муче и моли Мелхиора да му запише све што зна.
Теа, Вендла и Марта шетају ка мосту и причају о одећи, о деци и о Мартином батинању код куће. Испред гимназије Морис јавља да је прешао у следећи разред, али само условно, а Мелхиор му даје шамар. Два наставника се чуде што најбољи ђак тражи друштво најслабијег. У шуми Вендла моли Мелхиора да је удари. Он најпре одбија, па је удари и, уплашен собом, побегне.
Други чин
Морис је код Мелхиора исцрпљен учењем и боји се пропадања и очеве реакције. Госпођа Габор доноси чај, а дечаци расправљају о Гетеовом „Фаусту“. Вендла пита мајку како деца долазе на свет; мајка прво спомиње роду, па невољно и нејасно каже да дете настаје из велике љубави према мужу. Хеншен Рилов, сам у соби, у монологу се обраћа репродукцији слике.
У сену на тавану Мелхиор прво тера Венду, а затим тврди да љубави нема, само себичности. Вендла више пута каже „не“, али Мелхиор не престаје. Чин се не приказује, а текст је испрекидан цртицама и тачкама. Госпођа Габор у писму Морису одбија новац за пут у Америку и назива такву помоћ озбиљном грешком. Следећег јутра Вендла у башти бере љубичице, збуњена, и жели да се некоме повери. У сумрак поред реке Морис, очајан, среће Илзе, која живи међу сликарима. Остављен сам, спаљује писмо и одлучује да не иде кући. Његова смрт се не приказује.
Трећи чин: казна и сахрана
У зборници, под портретима Песталоција и Русоа, наставници прво расправљају о отвореном прозору, а затим ректор Зоненштих тражи да се Мелхиор искључи. Разлог је запис о сексуалности који је Морисов отац нашао међу сином стварима, а рукопис се подудара са Мелхиоровим. Мелхиор признаје и тражи да му се покаже шта је непристојно, али ректор не одговара и наређује да га изведу.
На Морисовој сахрани пада киша. Пастор Калбаух говори над гробом, Морисов отац понавља да му дечак ништа није био, а ђаци међу собом лакомислено причају. Марта и Илзе стављају цвеће. Код Габорових госпођа брани сина и прети да ће напустити мужа ако Мелхиор оде у поправни дом. Господин Габор, правник, показује писмо које је Мелхиор послао једној девојци и телеграм из ког произлази да је тражио новац за бекство, па закључује да је поправни дом једини излаз.
Трећи чин: Вендла и завршни призор
У поправном дому Мелхиор је међу другим штићеницима и размишља о свом положају. У Вендлиној соби лекар дијагностикује слабокрвност. Остављена с мајком, Вендла се боји да умире. Госпођа Бергман јој каже да је трудна и криви себе што јој није раније све рекла, а Вендла одговара да није знала шта се догодило. Када неко закуца, на врата стиже Мајка Шмит. Из литературе произлази да Вендла умире после забрањеног прекида трудноће, што се на сцени не приказује. У винограду Хеншен Рилов и Ернст Ребел разговарају о будућности; Ернст признаје да воли Хеншена.
У завршном призору Мелхиор ноћу на гробљу чита Вендлину плочу, на којој је као узрок смрти наведена слабокрвност, и себе назива њеним убицом. Појављује се Морисова сенка и позива га међу мртве. Затим долази Маскирани господин, који не открива ко је, шаље сенку назад и нуди Мелхиору да га изведе међу људе. Мелхиор се опрашта од Мориса и одлази, а Морис остаје сам међу гробовима.
Лица
Мелхиор Габор
гимназијалац, начитан и самосталан; записује Морису шта зна и због тога бива искључен из школе
Вендла Бергман
четрнаестогодишња девојчица коју мајка оставља у незнању о телу; умире после трудноће
Морис Штифел
Мелхиоров друг, преплашен школским неуспехом и очевом реакцијом; не издржава притисак и умире
Госпођа Габор
Мелхиорова мајка; Морису пише да му не може дати новац за пут и брани сина од поправног дома
Господин Габор
правник, Мелхиоров отац; запис види као знак моралне покварености и тражи поправни дом
Госпођа Бергман
Вендлина мајка; на питање како долазе деца одговара нејасно и тек пред крај говори истину
Хеншен Рилов
школски друг који у монологу показује самоћу и сексуалну опсесију, а у винограду разговара с Ернстом
Ректор Зоненштих
председава конференцијом наставника и тражи Мелхиорово искључење ради угледа школе
Маскирани господин
тајанствени странац из завршног призора; не открива ко је и нуди Мелхиору излаз међу људе
Анализа
Кључне теме
Знање којим се не располаже
Вендла од мајке не добија разумљиво објашњење, а Мелхиор своје знање мора да запише и преда у тајности. Незнање у драми није невиност него опасност: Вендла не зна шта се догодило на тавану, а Морис је са својим стидом сам. Одрасли ћуте из стида и из страха од разговора, па ћутање има тешке последице, а исти запис касније постаје доказ против Мелхиора.
Притисак успеха
Морис живи у страху од неуспеха и очеве реакције, а прелазак у следећи разред је само услован. Школа у драми процењује ђаке по оценама, а не по томе шта са њима бива. Госпођа Габор му у писму поручује да оцене не одређују вредност човека, али он писмо спаљује. Када дође до несреће, наставници у зборници воде рачуна о угледу установе и о страху од даљих случајева.
Ауторитет и лицемерје
Ректор, пастор и Морисов отац одлучују о судбини ђака без искреног интересовања за њих. Отац се на сахрани одриче сина, пастор говори о греху, а ректор не одговара на Мелхиорово питање шта је непристојно у његовом запису и не дозвољава му да се објасни. Према Универзитету у Гетингену, одрасли су приказани сатиричним претеривањем, чак и у именима.
Тело и жеља
Телесност и жеља су у драми присутне у више облика: Мелхиор и Морис упоређују своја осећања, Хеншен у монологу показује опсесију, Ернст признаје љубав Хеншену, а Илзе живи слободније од вршњакиња. Универзитет у Гетингену набраја трудноћу, абортус, хомосексуалност, мастурбацију и садомазохистичке склоности као теме које комад приказује отворено. Тиме се показује читав распон искустава, од стидљиве знатижеље до самоће.
Одрастање и смрт
Од првог призора, у ком Вендла не жели да буде сувише одрасла, до гробља у завршном призору, одрастање је у драми повезано са губитком. Вендла умире без знања, Морис не налази други излаз, а Мелхиор једини остаје жив на гробљу. Морисова сенка га зове себи, а Маскирани господин нуди другачији излаз: живот међу људима. Драма тако завршава понуђеним излазом, а не пресудом о кривици.
Симболи и мотиви
Хаљина
Вендлина кратка хаљина у првом призору знак је детињства које одрасли прекидају. Вендла би да је задржи још једно лето, а мајка, иако би волела да ћерка остане онаква каква јесте, закључује да одрасла девојка не носи кратке хаљине и пристаје само на продужење волановом. Тако се већ на почетку види да о Вендлином времену одлучују други.
Портрети Песталоција и Русоа
У зборници су изложени портрети двојице мислилаца о васпитању, док наставници расправљају о отвореном прозору и угледу школе. Супротност између идеала и праксе може се читати као наговештај иронијског односа драме према школи, која о ђацима одлучује бирократски и без разговора.
Записи и писма
Мелхиоров запис о сексуалности, писмо госпође Габор које Морис спаљује, писмо једној девојци и телеграм у трећем чину покрећу радњу. Написана реч у драми не доноси разумевање, него постаје доказ у рукама одраслих. Једна цела сцена, пета у другом чину, састоји се само од писма.
Маска и сенка
У завршном призору Морисова сенка и Маскирани господин стоје насупрот један другом: једна позива у смрт, други у живот. Према Британици, драма почиње у натуралистичком маниру исечка из живота, а завршава у свету духова и снова, па су ова два лика и знак тог прелаза. Према Нилсену, Ведекинд је сам играо Маскираног господина.
Композиција
Према Британици, драма је низ кратких призора, неки нежни и песнички, неки оштри и отворени. Деветнаест призора у три чина смењује школу, дом, шуму и гробље, а према Универзитету у Гетингену комад превазилази јединство времена и места. Први чин поставља ликове и њихова питања, други доводи до сцене на тавану и до Морисовог очаја, а трећи доноси последице: искључење, сахрану, поправни дом, Вендлину болест и сусрет на гробљу.
Једна сцена, пета у другом чину, састоји се само од писма, а трећа од монолога једног лика, што прекида дијалошки ток. Британика бележи да комад почиње у натуралистичком маниру исечка из живота, а завршава у свету духова и снова.
Језик и ликови
Гетинген примећује да се директан и наиван говор младих супротставља сатиричном претеривању у приказу одраслих, на шта указују и имена као што су ректор Зоненштих и пастор Калбаух. Наставни материјал за немачке гимназије говори о гротескној карикатури ауторитета, упоредивој са Бихнеровим „Војцеком“, и о алегоријским фигурама. Гетинген додаје да су ликови често типизирани, па су одрасли више представници установа него појединци.
Две мајке стоје у супротности: госпођа Бергман на питање о пореклу деце одговара нејасно, а госпођа Габор са Морисом разговара отворено, али му ипак одбија помоћ. Ниједна не успева да спречи несрећу.
Жанровска одредница
Дело је подназвано „дечја трагедија“, чиме је наглашено да су носиоци трагичне радње деца. Литература га различито смешта. Гетинген га назива средишњим делом натурализма и раног модернизма са симболистичким и експресионистичким цртама. Наставни материјал истиче да се супротставља натурализму и припрема експресионистичку драму, а Британика га везује за експресионистичку драму. Разлике показују да се дело тешко уклапа у један правац. Британика у чланку о аутору његове драме смешта на прелаз од реализма његовог доба ка експресионизму следеће генерације.
Спорна питања
Сцена на тавану тумачи се различито. У тексту Вендла више пута одбија, а Мелхиор наставља; наставни материјал за гимназије ту сцену назива силовањем. Завршни призор оставља отвореним питање шта Маскирани господин представља: наставни материјал га описује као фигуру налик на Мефиста, а према Нилсену и Краљевском конзерваторијуму Шкотске, у праизведби га је играо сам Ведекинд. Последње речи драме припадају Морису, а не Мелхиору, што пресуду о кривици оставља публици.
Вендлина смрт на сцени није приказана, а лекар у претпоследњем призору поставља дијагнозу слабокрвности, коју понавља и плоча на гробу. Тако се истина о трудноћи прећуткује и после смрти.
Историјски и књижевни контекст
Ведекинд је драму довршио 1891, а Велики норвешки лексикон (Store norske leksikon) га води као његов први драмски рад. Према наставном материјалу за немачке гимназије, ослања се на његове гимназијске године у Арау и на самоубиства која су погодила његову околину. Према страници В. К. Нилсена, сам је платио штампање, а то је његово најаутобиографскије дело. Британика бележи да је комад изазвао скандал.
Радња је смештена у Немачку краја деветнаестог века. Универзитет у Гетингену као теме набраја репресивни сексуални морал, ауторитарно васпитање и друштвено лицемерје, а наставни материјал говори о критици моралног поретка Царевине и њених установа. Тај материјал се позива и на Ведекиндово писмо од 5. децембра 1891. ради реформаторске намере комада. Према Краљевском конзерваторијуму Шкотске, Ведекинд саосећа с младим ликовима које изневеравају родитељи и круте школе, а норвешки лексикон као узрок трагедије наводи уски грађански морал.
На сцену је драма стигла тек петнаест година након настанка, према Краљевском конзерваторијуму Шкотске. Његова страница бележи да су теме комада, сексуално буђење, трудноћа, самоубиство и абортус, требало да изазову цензуре, а Универзитет у Гетингену наводи да је комад деценијама био цензурисан због табу тема.
На сцени
Праизведба је одржана 20. новембра 1906. у берлинским Камерним играма, новоотвореном експерименталном позоришту, у режији Макса Рајнхарта. Према страници В. К. Нилсена, користила се окретна сцена, реалистична сценографија и застори од газе, а Ведекинд је играо Маскираног господина.
Сценски задатак чини брзина смене: деветнаест кратких призора тражи често мењање простора, а завршни призор прелази у свет духова. Иста страница бележи и Ројал корт театар у Лондону 1963. као једну од каснијих постава.
Наслеђе и рецепција
Према Универзитету у Гетингену, комад се сматра прекретницом за модерно васпитање младих и сексуално образовање. Према Британици, наговештава експресионизам, који су други немачки драмски писци следили двадесетих година. Наставни материјал за гимназије наводи Штернхајма и младог Брехта као ауторе који долазе после њега, а Краљевски конзерваторијум Шкотске бележи да је млади Брехт дивио Ведекинду. Према Немачком историјском музеју, берлинска праизведба је Ведекинда учврстила међу најизвођенијим драмским писцима његовог времена.
Дело је екранизовано: наставни материјал наводи нему екранизацију Јакоба и Луизе Флек из 1923. и филм Нуран Давида Калиса из 2010. По комаду је настао и мјузикл, чију је кореографију радио Бил Т. Џонс (Британика), а који је, према Нилсену, 2007. добио награду „Тони“ за најбољи мјузикл.
Продукције и адаптације
Изабрана извођења и адаптације, свако са наведеним извором.
Позориште
Буђење пролећа
реж. Макс Рајнхарт · Камерне игре, Берлин · 1906.
Праизведба одржана 20. новембра 1906; Ведекинд је у њој играо Маскираног господина.
Извор: В. К. Нилсен: Spring Awakening, a Children’s Tragedy (Montclair State University)
Филм
Буђење пролећа (Frühlings Erwachen)
реж. Јакоб и Луиз Флек · 1923.
Једна од две екранизације драме које наводи наставни материјал за немачке гимназије.
Извор: lehrerfortbildung-bw.de: Wedekind, Frühlings Erwachen (1891), Empfehlungsliste
Филм
Буђење пролећа (Frühlings Erwachen)
реж. Нуран Давид Калис · 2010.
Друга екранизација драме коју наводи исти наставни материјал.
Извор: lehrerfortbildung-bw.de: Wedekind, Frühlings Erwachen (1891), Empfehlungsliste
Појмови уз ово дело
Извори
- Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“
- Projekt Gutenberg-DE: Frank Wedekind, Frühlings Erwachen (изворни текст)попис лица, подела на чинове и призоре, ток радње (чинови: chapter/2, chapter/3, chapter/4) · projekt-gutenberg.org
- Project Gutenberg: The Awakening of Spring (енглески превод, ebook 35242)упоређивање тока радње првог и другог чина и почетка трећег · gutenberg.org
- Британика: The Awakening of Springопис као низа кратких призора, веза са експресионизмом, скандал · britannica.com
- Немачки историјски музеј (LeMO): Frank Wedekind 1864–1918довршетак 1891, праизведба 1906. у берлинским Камерним играма, режија Макса Рајнхарта · dhm.de
- Store norske leksikon: Frank Wedekindпрви драмски рад 1891, опис радње, прво извођење 1906. у Берлину у режији Макса Рајнхарта · snl.no
- Универзитет у Гетингену: Frank Wedekind, Frühlings Erwachen (1891), Leseliste der Neueren deutschen Literaturцензура, жанровска одредница, језик и ликови, значај за образовање младих · uni-goettingen.de
- lehrerfortbildung-bw.de: Wedekind, Frühlings Erwachen (1891), Empfehlungslisteподела на призоре, настанак у вези с гимназијским годинама, екранизације, веза са експресионизмом · lehrerfortbildung-bw.de
- EBSCO Research Starters: Spring Awakening by Frank Wedekind (D. D. Shackelford, 2022)прво издање 1891, прво извођење 1906, ток радње, Вендлина смрт · ebsco.com
- В. К. Нилсен: Spring Awakening, a Children’s Tragedy (Montclair State University)датум праизведбе, режија, сценографија, Ведекинд као Маскирани господин, касније поставке и мјузикл · msuweb.montclair.edu
- Royal Conservatoire of Scotland: Unmasking Frank Wedekind (предавање, Laura Bradley)петнаест година до праизведбе, теме комада, Ведекинд као Маскирани господин, дивљење младог Брехта · rcs.ac.uk
Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам. Како проверавамо податке.