Развојни пут Боре Шнајдера

Према енциклопедији Српског народног позоришта, комад је „сценска карактеристика у четири слике“. Одредница у Encyclopedia.com о Поповићевом позоришту уопште каже да радње у уобичајеном смислу готово нема, да је деловање више мисаоно него визуелно, да је његово позориште пре свега за ухо и ум и да се његов дар састоји у одличном дијалогу, подупртом често танким наговештајем заплета.

У новијим приказима комад се означава као сатирична трагикомедија и као сатирична драма. Савин Поповића назива сатиричарем и писцем фарсе, а саму драму описује као гротеску о људима који греше једни према другима. Те ознаке се допуњују: сатира даје друштвену оштрицу, гротеска карикатуру ликова, а трагикомедија горчину иза смеха.

У „Времену“ Теофил Панчић комад чита као портрет „вечног враћања истог“, у којем ликови усвајају сваку идеологију која им користи, и наглашава да Поповића не занима привредна анализа него рад система у малограђанској вароши. Савин Поповићеве комаде назива „историјским баснама“ и каже да Поповић зна како се „фукара“ домогне власти и како успева да је задржи.

Такво читање објашњава зашто се комад изнова приказује са другачијим историјским референцама. Српско народно позориште је 2016. причу проширило на деведесете, а Југословенско драмско позориште 2023. на општину и државу, са Бором као председником и врховним командантом. Панчић у вези са новосадском поставком упозорава да редитељ тако покушава да буде „паметнији“ од писца, што је „чешће пут у пропаст“.

Божо Копривица, драматург београдске поставке, најављује да ће се публика смејати, али да ће јој остати „кнедла у грлу“, и назива представу „леком против простаклука“. Јездић каже да се ликови, због менталитета, сукобљавају са племенитим и хуманим идејама и да верују у оно што говоре, не питајући се да ли је то тачно.

Савин представу описује као причу о онима који граде и разграђују, а не о онима који руше. У најави у „Времену“ хвале се ритам текста и енергија глумаца, а то показује да се комичност комада ослања на говор и темпо, а не само на заплет.

Александар Поповић (1929–1996) аутор је више од педесет драмских и других дела. Шездесетих су настали, између осталих, „Љубинко и Десанка“ (1964), „Чарапа од сто петљи“ и „Сабља димискија“ (обе око 1965), „Развојни пут Боре Шнајдера“ и „Смртоносна мотористика“ (обе 1967). Редитељ Егон Савин, који Поповићеве комаде режира три деценије, описује га као сатиричара и писца фарси које главни културни ток његовог времена није добро примао и чији су, по његовим речима, многи комади били забрањени.

Радња се ослања на привредни оквир тог доба: задруге као колективни облик рада и, поред њих, приватне занатлије и предузетнике. Ненад Јездић у разговору за „Данас“ описује комад као приказ социјалистичког друштвеног миљеа у којем неспособни каријеристи напредују, а приватни интереси се сударају са јавним радом.

Комад је праизведен у Атељеу 212 у Београду 13. фебруара 1967. и исте године награђен Стеријином наградом за најбољи савремени драмски текст. Исте године је и штампан. Тачно време настанка у проверљивим изворима није наведено; један приказ у „Времену“ ситуира га „тамо негде 1966–67“.

Први пут је изведен у Атељеу 212 у Београду 13. фебруара 1967, а Српско народно позориште у Новом Саду приказало га је 12. марта 1968. у режији З. Шотре, са Ђ. Јелисићем у улози Боре. Према подацима енциклопедије СНП-а, ту поставку је видело 4.094 гледалаца на 14 извођења.

У СНП-у је комад 2016. поново постављен у режији Предрага Штрбца, са Радојем Чупићем у насловној улози. Теофил Панчић га у „Времену“ оцењује као најзначајнију од три тада приказане Поповићеве представе, али замера да се поставка распада када причу проширује на деведесете, Милошевића и убиство Зорана Ђинђића.

Југословенско драмско позориште поставило је комад на Великој сцени „Љуба Тадић“, са премијером 16. марта 2023. Егон Савин је био редитељ, адаптатор и сценограф, Божо Копривица драматург, а Ненад Јездић играо је Бору. На 32. фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“ у Зајечару представа је добила награду публике (просечна оцена 9,63), а Јездић награду за најбољег глумца.

Поставке показују два пута: проширивање приче на нове историјске референце (Нови Сад 2016) и сажимање (Београд 2023, где је изостављен први део комада, а један хаотичан плесни призор сведен на готово тишину). Према Панчићу, први пут је ризичнији.

Комад је по избору критичара проглашен за најбољу драму периода од 1944. до 1993, међу 710 драма на српском језику. Панчић наводи да је у једној релевантној анкети проглашен и најбољом српском драмом друге половине 20. века.

По Encyclopedia.com, драма је адаптирана за телевизију 1972. и 1983. О режији и подели улога у тим адаптацијама у проверљивим изворима нема података.

Нове поставке (Нови Сад 2016, Београд 2023) показују да се комад изнова чита као коментар савременог друштва. Копривица га повезује са „Београдом последњих тридесет година“, а Јездић са Поповићевим „Мрешћењем шарана“ и мишљу да свако треба да буде тамо где му је место.