Алхемичар

Лондон је у куги, а господин Лавит је отишао из града и оставио кућу слуги. Фејс се удружује са преварантом Субтлом, који се издаје за алхемичара, и са Дол, и они у кући отварају „радионицу”. Свакоме нуде оно што жели: срећу, богатство, лек, успех.

Доводе се редом: писар Дапер, који жели да добије на коцки, дувански трговац Драгер, који жели да зна како да уреди радњу, витез Мамон, који сања о камену мудрих, и два пуританца, који би камен употребили за „добро дело”. Сви су убеђени да ће добити оно за шта плаћају, па плаћају све више.

Када се Лавит неочекивано врати, Фејс одбацује своје друштво и поново постаје послушни слуга. Субтл и Дол беже без плена, а Фејс убеђује господара да му опрости, тако што му даје за жену богату удовицу Даму Плајант. Нико није достојан хвале, али је награђен онај ко је најбоље глумио.

„Алхемичар” је први пут изведен 1610, у Лондону који је управо преживљавао једну од епидемија куге. Често се наводи као један од најбоље склопљених заплета у енглеској комедији.

Алхемија је у то време била и наука и превара. Џонсон исмева и једно и друго, а све то језиком у ком се мешају занатски, научни и вероисповедни изрази.

Заплет је сложен као сат и зависи од темпа. Тројица преваранта стално мењају маске и морају да буду корак испред својих жртава.

Посебан изазов је Субтлов говор, пун псеудонаучних израза, и Мамонови снови о богатству.

„Алхемичар” се и данас често игра, а многи га сматрају узором комедије интриге у енглеској књижевности.

Лик слуге који у одсуству господара води кућу као сопствену радњу и данас је основа многих комедија преваре.