Војвоткиња од Малфија

Браћа Фердинанд и Кардинал забрањују сестри, младој удовици, да се опет уда. Босолу, огорченог човека који је био у затвору због њих, постављају за шпијуна у њеној кући. Она ипак тајно склапа брак са Антониом, управитељем свог имања, и рађа му троје деце.

Босола открива тајну и браћа се свете. Војвоткиња бежи, али је ухваћена и затворена. Фердинанд је излаже ужасима: даје јој мртву руку, лутке које личе на њену породицу и лудаке који играју око ње. Она не губи достојанство и на крају је удављена, заједно с децом и слушкињом.

Босола, који је извршио наређење и остао без награде, мучен је савешћу. Покушава да исправи оно што је учинио, али у мраку по грешци убија Антонија. Затим убија Кардинала и Фердинанда, који је полудео, и сам гине. Делио на крају представља њеног преживелог сина.

Џон Вебстер (око 1580 – око 1634) писао је за јакобинско позориште, у коме је трагедија мрачна, а двор приказан као место порока. Драма је штампана 1623, а заснована на причи о стварној италијанској војвоткињи, коју је Вебстер знао из једне новеле.

Драма припада традицији ренесансне трагедије освете, али је њено средиште не освета већ страдање жене која хоће да живи по свом.

Улога војвоткиње је једна од највећих женских у енглеској драми. Захтева топлину, духовитост и снагу у страдању.

Најтеже су сцене мучења, јер не смеју да буду пуки ефекат, већ да покажу колико је зло организовано.

Многи је сматрају најбољом јакобинском трагедијом после Шекспира. Игра се редовно, нарочито у Енглеској.

Лик Босоле, шпијуна који се одриче илузија, један је од најзанимљивијих у том позоришту.