Велика драма

„Велика драма“ је необично обимна: Ковачевић ју је писао тринаест година, у представи Народног позоришта траје око четири сата и има 35 улога и око двадесетак статиста. Позориште је описује као поетско-реалистички комад и као „шокантну сагу о нашој недавној прошлости“ од средине до краја 20. века.

Рецензент „Времена“ примећује намерни одјек романа „Буденброкови“ Томаса Мана, као покушај да се сага о породици Вучић упореди са сагом о породици Буденброк. Пролог и епилог дају оквир у коме се догађаји из 1945–1948. посматрају с одстојањем од педесетак година.

Према научном раду о језику драме, већина ликова говори зетско-сјеничким дијалектом, а два лика банатском варијантом шумадијско-војвођанског дијалекта. Аутор није изворни говорник тог дијалекта, па рад закључује да је његова употреба делом намерна, а делом несвесна и да су неке црте можда ауторове иновације.

Говор у драми има неколико улога: карактерише ликове, повезује их у колективну слику и означава разлику између колониста и средине у коју долазе. Дијалекат је задржан и у прологу и епилогу, па говор постаје носилац традиције и идентитета.

Рецензент „Времена“ је строг: ликови су му шематични и предвидљиви, идеје недовољно драмски утемељене, па се своде на унапред задату тезу, а у већини призора, закључује, од величине су остале само велике амбиције. Најснажнијим сматра призор мајке која оплакује мртву девојку.

Народно позориште у прегледу рецепције наводи и позитивне оцене. Хаџи Петар Волк представу назива „неспорно великим и озбиљним сценским подухватом“, а Жељко Хубач, драматург представе, види у њој „чаробну катарзичну илузију“ везану за појам катарзе и Расинову идеју ганућа. Сажетак научног рада о роману „Освајање завичаја“ (2022) оцењује да је текст прилично формулаичан и усмерен на идеју.

Синиша Ковачевић (1954) је драмски писац и редитељ. „Велику драму“ је писао тринаест година, а Народно позориште је описује као један од његових најамбициознијих комада. Праизведена је 22. фебруара 2002. у Народном позоришту у Београду, у режији самог аутора, а 1. јуна 2002. отворила је 47. Стеријино позорје у Новом Саду.

Историјска основа драме је колонизација Војводине после Другог светског рата. Према научном раду, у оквиру аграрне реформе ФНРЈ у Војводину се од 1945. до 1948. из Црне Горе преселило од око 5.000 до 7.000 породица колониста. Радња потом стиже до времена Информбироа, после сукоба Југославије са Совјетским Савезом 1948, и до недавних ратова на Балкану.

Драма припада жанру породичне саге. Позориште је назива поетско-реалистичким комадом, а рецензент „Времена“ у њој види одјек романа „Буденброкови“ Томаса Мана. Ковачевић је 2019. драму преобликовао у роман „Освајање завичаја“, у издању куће „Пријатељ“.

Представу је режирао сам аутор. Сценограф је Герослав Зарић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, композитор Ксенија Зечевић, а драматург Жељко Хубач. Према рецензији „Политике“ на сајту Народног позоришта, у представи игра више од педесет глумаца, а према јубиларном тексту има 35 улога и око двадесетак статиста. Траје око четири сата.

Према рецензији у „Времену“, први део представе одвија се у претрпаном, каменитом пејзажу са малим моделима војвођанских кућа и напуклим плафоном, а други је стилизованији и суздржанији. Глума је углавном високо интонирана и споља стилизована, што рецензенту делује застарело, а млади глумци Вук Костић, Бојана Стефановић, Соња Колачарић и Ивана Јовановић наводе се као обећавајући.

Представа је приказана на Стеријином позорју 1. јуна 2002. Према Народном позоришту, после извођења у Новом Саду публика је петнаестак минута аплаудирала стојећи. Јубиларно 256. извођење одиграно је 22. фебруара 2022, а представу је за двадесет година видело више од 160.000 гледалаца, на матичној сцени и на гостовањима (Трстеник, Панчево, Вршац, Ниш, Лазаревац, Крагујевац, Ваљево, Пожаревац, Нови Сад, Обреновац).

Награђени су Вук Костић (Стеријина награда за глуму), Љиљана Благојевић (Награда Народног позоришта) и Синиша Ковачевић (награда „Драгиша Кашиковић“ за текст). Драма од извођача тражи четворочасовно трајање, бројну поделу и дијалекат, који од глумаца ван тог краја захтева савладан говор.

Према Народном позоришту, „Велика драма“ остаје једна од најгледанијих представа. Позориште истиче и да је лансирала многе младе глумце, међу њима Вука Костића, Бранислава Томашевића, Бојану Стефановић и Уроша Урошевића, и да је током двадесет година доживела огроман успех код публике и критике.

Ковачевић је 2019. драму преобликовао у роман „Освајање завичаја“ (издавач „Пријатељ“). У уводним белешкама уз роман (предговор издавача и белешка аутора) драма се назива „једном од најбољих драма написаних на српском језику“, што није критичарска оцена.

О драми су писали и научни радови: један се бави дијалектом у њој, а други, објављен у часопису „Porównania“ 2022, има за циљ да одреди разлоге популарности драме у Србији. Критичке оцене остају подељене.