Пређи на садржај

Молијер

Тартиф

Богати Оргон прихвата у кућу лажног побожњака Тартифа, веровавши му сваку реч. Кад Тартиф покуша да му преотме имање и жену, спасава га тек краљев ауторитет.

Основни подаци

Аутор
Молијер
Оригинални наслов
Le Tartuffe, ou l'Imposteur
Епоха
Барок и Класицизам
Жанр
Комедија
Праизведба
1664. (коначна верзија 1669.)
Језик оригинала
Француски
Структура
Комедија у пет чинова, у стиху (александринац)
Место и време радње
Париз, у Оргоновој кући

Фабула

Оргон је примио у кућу Тартифа, човека који глуми велику побожност. Целу породицу то наљути, осим Оргона и његове мајке. Оргон решава да му да ћерку Маријану за жену, иако је она верена за Валера, и да му да цело имање.

Елмира, Оргонова жена, да би показала мужу ко је Тартиф, прихвата да га дочека на самоћи, док Оргон из заклона слуша. Тартиф јој се удвара, а Оргон је сведок. Али Тартиф је већ добио Оргонову кућу, па сада тражи да породица оде.

Када Тартиф са извршитељем дође да избаци породицу из куће, појављује се краљев изасланик и хапси самог Тартифа, а Оргону се враћа имање. Краљ је препознао преваранта, кажњава њега, а опрашта Оргону.

Лица

  • Оргон

    власник куће, лаковеран

  • Елмира

    његова млада жена

  • Тартиф

    лажни побожњак

  • Дорина

    слушкиња, разумна

  • Дамис и Маријана

    Оргонова деца

  • Валер

    Маријанин вереник

  • Клеант

    Оргонов шурак, разуман

  • Госпођа Пернел

    Оргонова мајка

Анализа

Кључне теме

  • Лицемерје

    Тартиф користи религију као маску за лични интерес.

  • Слепило

    Оргонова наивност је исто тако опасна као Тартифова превара.

  • Здрав разум

    Дорина и Клеант заступају меру.

Симболи и мотиви

  • Сто у Елмириној соби

    Заклон из ког Оргон коначно види истину.

  • Кутија са документима

    Доказ колико је Оргон сам себи ископао јаму.

Историјски и књижевни контекст

Прве три чина „Тартифа” изведене су 1664. на двору у Версају, али су одмах забрањене, јер су га верски кругови сматрали нападом на побожност. Молијер је драму прерађивао, а коначна верзија је играна тек 1669, уз краљеву подршку.

Молијер је краљу упућивао молбе и писао предговор у одбрану комедије: тврдио је да исмејава лицемерје, а не веру.

На сцени

Тартиф се појављује тек у трећем чину, после дугих препричавања о њему. Глумац мора да оправда очекивања: он не сме бити очигледан злочинац, већ убедљив.

Најпознатија је сцена у којој Оргон, скривен под столом, слуша Тартифа. То је школски пример комичног ритма.

Наслеђе и рецепција

„Тартиф” је најпознатија Молијерова комедија и део је оног што свет зна о француском позоришту. Реч „тартиф” постала је општа именица за лицемера.

Комедија се и данас поставља, нарочито у временима када се религија и политика мешају.

Продукције и адаптације

Архива продукција за ово дело се још допуњује; у њу улазе само подаци са проверљивим извором. Имате програм, фотографије или снимак представе „Тартиф“? Пошаљите их на info@kulturnielement.org уз податак о извору и уписаћемо их у архиву.

Појмови уз ово дело

Извори

  1. Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“

Текст је самостално написан на основу наведених извора; није превод ни препричавање појединачног чланка. Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам – исправљамо је уз навођење извора. Како проверавамо податке.