Шпанска трагедија

Дух Андреа, шпанског племића погинулог у рату, и персонификована Освета посматрају радњу као позоришну представу, која ће му донети освету над убицом. У средишту је Хорацио, Хијеронимов син, који заробљава принца Балтазара и заљубљује се у Белимперију.

Балтазар и Лоренцо, Белимперијин брат, убијају Хорација у врту и вешају га на дрво. Хијеронимо проналази сина, али не зна ко је убица. Белимперија му писмом, написаним крвљу, открива имена убица. Краљ, пред којим он тражи правду, не слуша га, а Хијеронимова жена Исабела од бола губи разум и свршава самоубиством.

Хијеронимо се претвара да је опростио и припрема за двор драму „Солиман и Перседа”. У њој играју и убице његовог сина, и у току игре их заиста убијају. Када га ухвате, Хијеронимо одгризе себи језик да не би проговорио, а затим убије још једног од противника и себе. Дух Андреа и Освета, задовољни, одлазе да одреде казне у подземљу.

Кидова трагедија је међу најпопуларнијим драмама свог времена и дала је образац трагедије освете у енглеском ренесансном позоришту. Узор су Сенекине трагедије, са духом који најављује радњу и реторичним монолозима.

Кид је писао за професионална позоришта у Лондону, која су тек постала успешна. Његова драма је гледаоцима нудила и крвав заплет и расправу о правди.

Најтежа је улога Хијеронима, човека који пролази од достојанственог чиновника до лудака и освете. Монолози су дуги и реторички, па глумац мора да води публику кроз промене расположења.

Драма у драми у последњем чину је сложен задатак: публика у позоришту гледа оне који гледају представу, а онда се фикција претвара у стварност.

„Шпанска трагедија” је утицала на читав жанр: Шекспир у „Хамлету” користи дух, наизглед лудило и драму у драми, а касније трагедије освете ослањају се на Кида.

На савременој сцени игра се ређе, али је незаобилазна за разумевање елизабетанске драме.