Дулциције

Драма је кратка и састоји се од два дела који се мало додирују. У првом, до деветог призора, радња се врти око Дулциција, чије се понижење одвија у три корака: у кухињи, пред вратарима палате и код куће, пред женом. У другом делу улогу преузима Сисиније, а приказује се страдање сестара, прво Агапе и Хионије у пламену, а затим Ирене на планини. Дулциције у том делу више не наступа. Управо ту део критичара, међу којима се у литератури помиње Даглас Коул (1960), налази слабост: његова прича није јасно повезана са мученичком радњом. Одбрана тог склопа полази од тога да оба дела показују исто, немоћ земаљске власти пред вером, али у различитом регистру: прво кроз смех, затим кроз чудо. Подела на четрнаест кратких призора потиче из Сент Цонсовог превода.

Три сестре нису психолошки разрађене. Агапа и Хионија наступају као пар, а Ирена, најмлађа, живља је у говору и оштрија у руглу. Заједничка им је непоколебљивост и спремност да исмеју силу којој су изложене. Ирена има и посебну драмску улогу: она кроз врата посматра Дулциција и преноси шта види, па публика ситуацију разуме њеним очима.

Дулциције је комични тип властодршца кога жудња заслепљује: сматра себе господаром, а у стварности је играчка у рукама оних које хоће да потчини. Диоклецијан и Сисиније представљају хијерархију царске власти и обојица остају без резултата. Дулцицијева жена и вратари су мање улоге, али појачавају његово понижење, јер га више нико не препознаје.

Хротсвита пише на латинском, у ритмичној прози, а за узор узима Теренцијеву драмску форму. Дијалог је кратак и брз, што највише користи кухињским призорима. Комични ефекат почива на драмској иронији: публика, захваљујући Иренином извештају, зна више од Дулциција, па сваки његов узвик добија обрнуто значење. У мученичким призорима језик је свечанији и усредсређен на молитву и исповедање вере. Чуда, као што су ватра која не пали, залепљена одећа или двојица странаца, не приказују се на позорници, већ их препричавају војници, па драма у великој мери зависи од извештаја, а не од приказане радње.

Најчешће питање односи се на спој смеха и мучеништва. Драма је мрачна по садржају, али комика у њој није у сукобу са побожношћу, јер је ругање усмерено на прогонитеља, а награда страдалника је унапред позната. Гравдал (1991) кухињску сцену чита као покушај силовања који се из комичних разлога окреће наопако: Дулциције без знања доживљава оно што је наменио сестрама, док оне гледају и смеју се. Кејс (1983) се противи да се Хротсвитин рад чита искључиво у хришћанском оквиру и истиче да драме женама нуде узоре достојанства.

Спорно је и да ли су драме изводиле или само читале у манастиру. Раније су их сматрали драмама за читање, а новија истраживања повезују ауторку са позоришним животом отонског двора и допуштају могућност да су се изводиле, или бар читале наглас по улогама.

Кратка драма у ритмичној прози; у преводу Кристофера Сент Цона подељена на 14 кратких призора, у два дела: Дулцицијево понижење и мучеништво сестара

Хротсвита из Гандерсхајма (око 935 – око 973, обе године су приближне) била је световна каноникиња у гандерсхајмској опатији у Саксонији. Дала је завете чедности и послушности, али не и сиромаштва, па је могла да живи удобно и да напусти заједницу. Учила је код монахиње Рикардис и опатице Гербрге, која јој је била пријатељица и саветница. Писала је на латинском, а мотив за драме налазила је у жељи да одговори Теренцију, римском комедиографу кога је читала, али чије су жене, према њеном виђењу, приказане као неморалне.

Њени списи су подељени у три књиге: књигу легенди, књигу драма и књигу историјских песама. Књига драма садржи шест дела по редоследу у рукопису: „Галикан“, „Дулциције“, „Калимах“, „Авраам“, „Пафнутије“ и „Софија“. „Дулциције“ и „Софија“ припадају драмама о девичанском мучеништву, „Галикан“ и „Калимах“ драмама о обраћењу, а „Авраам“ и „Пафнутије“ драмама о покајању.

Предложак је предање о мучеништву сестара Агапе, Хионије и Ирене у Солуну 304. године, у време Диоклецијановог прогона. Према том предању, Агапа и Хионија осуђене су да буду спаљене, а Ирена, послата у јавну кућу, завршава на планини, где је погађа стрела. Дулциције је у предању солунски намесник, а цар га сматра неделотворним и предаје сестре грофу Сисинију. Дан сећања на сестре је 3. април у западним, а 16. април у источним црквама. Хротсвита, дакле, прати основне токове предања, а у њему је комични призор са Дулцицијем њен најупадљивији удео.

Њена дела су дуго била готово непозната. Рукопис је открио немачки хуманиста Конрад Келтис, који је 1501. приредио прво штампано издање, са илустрацијама Албрехта Дирера. Од тада се драме читају као раније сведочанство о стваралаштву жене у западној Европи, а Хротсвита се често наводи као прва позната жена која је писала драме у хришћанском Западу.

Питање да ли су Хротсвитине драме изводиле у њено време остаје отворено. Дуго су их сматрали драмама за читање, а новија истраживања повезују ауторку са позоришним животом отонског двора и допуштају да су се изводиле или бар читале наглас по улогама, вероватно у женској заједници. Као прво потврђено извођење њених драма наводи се оно из Париза 1888, без прецизирања које је драме било. Сваки савремени редитељ зато ради без поуздане изведбене традиције.

Централни проблем је кухињска сцена, у којој комика зависи од тога да публика зна више од Дулциција. Текст то решава тако што Ирена завирује и преноси шта види, па постоје два простора која морају бити истовремено видљива: унутрашња соба са сестрама и тамна кухиња са Дулцицијем. Тама се може остварити звуком, светлом или глумачком игром, а чађ костимом и шминком. Опасност је да комика постане сама себи циљ, па се сестре смеју Дулцицију и мимо мучеништва које следи.

Други проблем је промена тона. Након фарсе следе сцене са ломачом и страдањем, а чуда се не приказују, већ их јављају војници. Редитељ мора да одлучи да ли ће тај прелаз показати као нагли лом или као наставак исте логике, у којој се прогонитељи смеју и бесу, а сестре остају спокојне. Ирена, чија се смрт у тексту не приказује, на крају мора да носи веру у победу, а не да изгледа као жртва.

Драму су изводили, на пример, Pneuma Ensemble и Poculi Ludique Societas у Торонту 2017. Гандерсхајмски катедрални фестивал од 1974. додељује награду Roswitha Ring истакнутим глумицама, али то није сценско извођење. Поуздане податке о извођењима на нашем простору нисмо могли да потврдимо.

Хротсвитине драме су након Келтисовог издања из 1501. остале у другом плану, да би их новија књижевна историја вратила у први. Енглески превод Кристофера Сент Цона (псеудоним Кристабел Маршал) из 1923. и данас је једно од најпознатијих издања, а у електронском облику доступан је и на сајту Standard Ebooks. Хротсвита се од тада подједнако чита као писац хришћанске књижевности раног средњег века и као прва позната драматичарка западне Европе.

Феминистичка критика је од седамдесетих година двадесетог века враћа у тумачења: у Бад Гандерсхајму се од 1973. додељује књижевна награда Roswitha, а од 1974. фестивал додељује Roswitha Ring глумицама. Астероид 615 Roswitha, откривен 1906, носи њено име, а Hroswitha Club, удружење жена колекционарки књига, основан је 1944. Истовремено, теоретичарке Сју-Елен Кејс и Џил Долан у својим разматрањима добре драме нису укључиле Хротсвиту, па је она често изостављана из историја драме.

„Дулциције“ је посебно пажњу привукао као једина њена драма која одговара савременом појму комедије. Њен спој смеха, побожности и женског отпора и данас привлачи извођаче и истраживаче, а читања која у кухињској сцени виде обрнуту сцену насиља показују колико се тумачења мењају. Савремена извођења, као торонтска поставка из 2017, потврђују да се драма и данас игра на позорници.