Пређи на садржај

Семјуел Бекет

Чекајући Годоа

Двојица скитница, Владимир и Естрагон, на сеоском путу чекају Годоа, који не долази. Док чекају, говоре, свађају се, мире и покушавају да смисле шта да раде.

Основни подаци

Аутор
Семјуел Бекет
Оригинални наслов
En attendant Godot
Епоха
Послератна драма
Жанр
Трагикомедија
Праизведба
1953. (написана 1948–1949)
Језик оригинала
Француски
Структура
Трагикомедија у два чина; други чин понавља први са променама
Место и време радње
Пут на селу, једно дрво, вече

Фабула

На пустом путу, поред голог дрвета, Владимир и Естрагон чекају Годоа. Не знају шта ће Годо учинити, ни када ће доћи. Разговарају, шале се, мисле да се обесе, али нису сигурни да имају довољно ужета. Појављује се Поцо, који на ужету води свог слугу Лакија. Поцо прича, прави се важан и одлази. Лаки, по наредби, „мисли” наглас.

Долази Дечак и јавља да Годо данас неће доћи, али ће сигурно сутра. Владимир и Естрагон се питају да ли да оду. Не мичу се.

Други чин: дрво је добило лишће. Поцо је ослепео, а Лаки је занемео. Дечак поново стиже са истом поруком. Двојица скитница поново размишљају да се обесе, а затим кажу да ће отићи, али остају на месту. Драма се завршава речима „Хајдемо?” – „Хајдемо”, а они се не померају.

Лица

  • Владимир (Диди)

    један од скитница

  • Естрагон (Гого)

    његов друг

  • Поцо

    господар

  • Лаки

    његов слуга

  • Дечак

    гласник Годоа

Анализа

Кључне теме

  • Чекање

    Живот је чекање да се нешто деси, док се не догоди ништа.

  • Пријатељство и самоћа

    Двојица су једно другоме потребни.

  • Моћ и потчињеност

    Однос Поца и Лакија показује како се власт прихвата.

Симболи и мотиви

  • Дрво

    Једини знак промене времена.

  • Годо

    Нико не зна ко је: Бог, смрт, смисао или нешто друго.

  • Ципела и шешир

    Ситне ствари којима се испуњава време.

Историјски и књижевни контекст

Семјуел Бекет (1906–1989, Нобелова награда 1969) написао је драму на француском, између октобра 1948. и јануара 1949. Прва представа била је 5. јануара 1953. у Паризу, у позоришту Вавилон, у режији Роже Блена. Енглеска верзија (1955) настала је по Бекетовом преводу.

Драма је изведена после Другог светског рата, у Европи оптерећеној празнином и немоћи. Сам Бекет је одбијао да да једно тумачење.

На сцени

Сценографија је минимална: пут и дрво. Најважнији су ритам, паузе и тишине, као и однос двојице глумаца.

Бекет је био изузетно прецизан у ремаркама и није допуштао слободна читања.

Наслеђе и рецепција

„Чекајући Годоа” је највећа драма позоришта апсурда и једна од најважнијих драма 20. века. Најпознатији је пример драме у којој се ништа не дешава, а све је речено.

Играна је свуда, чак и у затворима и у опседнутом Сарајеву 1993. Чекање Годоа постало је општа метафора.

Продукције и адаптације

Архива продукција за ово дело се још допуњује; у њу улазе само подаци са проверљивим извором. Имате програм, фотографије или снимак представе „Чекајући Годоа“? Пошаљите их на info@kulturnielement.org уз податак о извору и уписаћемо их у архиву.

Појмови уз ово дело

Извори

  1. Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“

Текст је самостално написан на основу наведених извора; није превод ни препричавање појединачног чланка. Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам – исправљамо је уз навођење извора. Како проверавамо податке.