Пређи на садржај

Александар Пушкин

Борис Годунов

Цар Борис Годунов дошао је на престо вероватним убиством малог царевића Димитрија. Када се појави човек који тврди да је Димитрије жив, Борису се власт распада, а народ ћути.

Основни подаци

Аутор
Александар Пушкин
Оригинални наслов
Борис Годунов
Епоха
Романтизам
Жанр
Трагедија
Настанак
1825. (објављена 1831)
Језик оригинала
Руски
Структура
Трагедија у стиху (петостопни јамб), у 23 сцене, без подела на чинове
Место и време радње
Русија, 1598–1605

Фабула

Монах Пимен пише летопис и сећа се убиства малог царевића Димитрија у Угличу 1591. године. Млади монах Григориј слуша, схвата да би Димитрије био његових година, и бежи из манастира. Борис, кога је народ на молбу бојара прихватио за цара, и сам је осумњичен за то убиство.

Григориј прелази у Пољску и представља се као ускрсли Димитрије. Заводи Марину Мњишек, добија војну подршку и креће на Русију. Борис га се плаши. Борис живи у стрепњи, а лоше вести стижу са свих страна.

Борис умире изненада, пошто је поверио царство сину Фјодору. После његове смрти, Фјодор и његова мајка бивају убијени. Лажни Димитрије улази у Москву, а народ, позван да му кличе, остаје тих. Драма се завршава ремарком: „Народ ћути.”

Лица

  • Борис Годунов

    цар

  • Пимен

    стари монах-летописац

  • Григориј Отрепјев

    монах, кога називају Лажни Димитрије

  • Марина Мњишек

    пољска племкиња

  • Шујски

    бојар

  • Фјодор

    Борисов син

  • Народ

    ћутљиви сведок

Анализа

Кључне теме

  • Власт и савест

    Борис је способан владар, али га у сваком тренутку мучи прошлост.

  • Улога народа

    Народ у драми није вођа, већ сведок и крајњи судија.

  • Историја као драма

    Пушкин показује како историја настаје из поступака појединаца.

Симболи и мотиви

  • Летопис

    Памћење које не може да се избрише.

  • Ћутање народа

    Последњи судија власти.

Историјски и књижевни контекст

Пушкин је драму написао 1825. у прогонству у Михајловском, ослањајући се на Карамзиновову „Историју руске државе” и на Шекспиров пример хронике. Цензура је дозволила штампање тек 1831, а на сцени је драма изведена тек много касније.

Пушкин је хтео да ослободи руско позориште од француских правила класицизма и покаже слободну форму коју је прихватио у Шекспиру.

На сцени

Драма има много кратких сцена и ликова, па је изазов режије да одржи јединство и напетост. Борисов лик тражи глумца који може да покаже и власт и страх.

Народ је на сцени посебан задатак: ћутање на крају мора да буде најгласнија тачка.

Наслеђе и рецепција

„Борис Годунов” је утицао на руску драму, али и на музику: Мусоргски је 1874. по њој написао истоимену оперу, која је једна од најпознатијих руских опера.

Завршна ремарка „Народ ћути” постала је једна од најпознатијих у руској књижевности.

Продукције и адаптације

Архива продукција за ово дело се још допуњује; у њу улазе само подаци са проверљивим извором. Имате програм, фотографије или снимак представе „Борис Годунов“? Пошаљите их на info@kulturnielement.org уз податак о извору и уписаћемо их у архиву.

Појмови уз ово дело

Извори

  1. Основни подаци о делу (аутор, епоха, година, жанр, језик): база Corpus DramaticumКултурни елемент; начин провере описан на страници „Извори и методологија“

Текст је самостално написан на основу наведених извора; није превод ни препричавање појединачног чланка. Примећујете грешку или имате бољи извор? Пишите нам – исправљамо је уз навођење извора. Како проверавамо податке.