Бановић Страхиња

Драма у три чина настала је по мотивима епске песме, а нема формално издвојених призора. Први чин смештен је у Бањску и у целини посвећен је Страхињиној припреми за полазак у Крушевац. Други и трећи чин одвијају се у истом простору, у дворани Југовића, која се у трећем чину претвара у судницу. Дијалог је писан прозом.

Најзначајнији догађај песме, двобој са Влах Алијом, у драми је изостављен са сцене, а у први план излазе разговор и суђење. Петар Марјановић комад одређује као „конверзацијску психолошку драму“.

Дидаскалије су у овој драми дуге и епски устројене. Ђурковић показује да у тексту имају више функција од пуког упутства: карактеришу Страхињу као неромантичан лик чврстих и једноставних црта, бележе Женин поглед и обликују лик Мајке Југовића, који не излази на сцену. Најређе су у последњем чину, а једна напомена у трећем чину наговештава да је Жени суђено и пре почињеног преступа.

Због стила дидаскалија Стојановић комад описује као врсту драме за читање, у којој су, поред психолошких и социолошких, присутне и црте историјске драме. Ђурковић при том примећује да дидаскалије трећег чина постављају публику у положај немих судија.

Михизов Страхиња није јунак из песме. Пешикан-Љуштановић сматра да је он управо супротност Страхињи из епске песме и види га као мелодраматичног заљубљеника који свесно трпи због одлуке да прихвати руку и тело Жене која га није волела. Дидаскалија га представља као неромантичног човека једноставних линија.

Жена је лик око ког се све окреће: по Ђурковићу, она је у исти мах жртва, злочинац и саучесник, а разлог њеног одласка с Турчином у драми остаје скривен. Југ Богдан и Југовићи заступају патријархални поредак, а Мајка Југовића поредак изриче споља. Милутин, рањени слуга, доноси вест о несрећи, а Влах Алија, Турчин, Жени без околишања износи патријархалне законе.

Критика комад одређује различито. Јован Ћирилов га је читао као расправу о основним етичким темама, а Селенић истиче склоност шоовском начину као облику иронија. Петар Марјановић види конверзацијску психолошку драму, Светислав Јованов и Јован Попов трагикомедију, а Пешикан-Љуштановић у лику Страхиње препознаје и мелодраматичног заљубљеника.

Стојановићев рад зато Михизове драме у целини чита као жанровски хибридне, па и „Бановић Страхињу“ као комад у ком се мешају психолошка, социолошка и историјска драма.

Песма о Бановић Страхињи припада косовском циклусу. Према једном сажетку, башибозук Влах Алија за време Страхињиног одсуства упада у Бањску и отима његову жену, кћи Југ Богдана. Југ Богдан одбија да помогне, а Страхиња сам тражи отмичара на планини Голеч, налази жену на Алијиној страни и убија га. На очевом имању заклања жену од браће која чекају да је убију и каже да јој је опростио. Старија варијанта у бугарштици завршава се другачије: Југовићи жену убијају. Није сигурно да је Страхиња историјска личност.

Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 – Београд, 15. децембар 1997) био је песник, књижевни критичар и драматичар. Према биографији на сајту Краљевске породице (Крунски савет), био је један од оснивача Ателјеа 212 и његов уметнички саветник од 1971. до 1983, а Стеријину награду добио је и за драматизацију Нушићеве „Аутобиографије“.

У библиографији драмских текстова инспирисаних српском народном песмом (1956–2020) Маријана Митрић напомиње да је у првој половини 20. века интересовање за ту врсту драме опало, па су такви комади ретко писани, а још ређе игране. По њој је Михиз 1963. драмом „Бановић Страхиња“ народну песму вратио на српске позорнице. Драму је исте године објавила „Просвета“ у Београду (159 страна).

Михиз у уводној белешци упозорава да драма није историјска и да су анахронизми намерни, па радња уочи Косовског боја служи као оквир за етичку и породичну драму, а не за историјску слику.

Праизведба је одржана 1963. у Југословенском драмском позоришту у Београду, у режији Мате Милошевића; Страхињу је играо Марко Тодоровић. За драму је Михиз добио Стеријину награду и награду „Марин Држић“ Удружења драмских уметника. Страница Стеријиног позорја о историји фестивала поставку овог комада убраја међу значајне тренутке деценије после оснивања 1956, не наводећи годину, позориште ни издање фестивала.

Сценски задатак је необичан: радња је сабијена у два простора, дом у Бањској и дворану у Крушевцу, а централни догађај, двобој, остаје изван сцене. Редитељ и глумци морају да покажу оно о чему се само говори. Дугачке, епски устројене дидаскалије обликују и лик који није на сцени, Мајку Југовића, као и Женино тело на суђењу, а дворана која у трећем чину постаје судница тражи исту сценографију у друкчијем распореду.

Народно позориште у Суботици приказало је „Бановић Страхињу“ у режији Андраша Урбана, а представа је изабрана у национални драмски програм 55. Стеријиног позорја у мају 2010. Селекторка Ана Тасић је навела да је то једина изабрана представа настала на основу класике, али да је и ту реч о „савременој класици“.

Народно позориште у Приштини, у копродукцији са Шабачким позориштем, поставило је комад у режији Небојше Брадића. Играју Небојша Ђорђевић (Страхиња), Милена Јакшић (Жена), Зоран Карајић (Југ Богдан), Милан Васић (Војин), Душан Симић (Бошко), Игор Дамјановић (Милутин) и Аника Грујић (Мајка Југовића). Режисер је комад назвао Михизовом најбољом драмом.

Према Митрићевој библиографији, Михизов комад из 1963. вратио је народну песму на српске позорнице, а драмска традиција по народним песмама се од тада наставила и ширила (библиографија обухвата период 1956–2020). Сама песма у српској култури живи у многим облицима, па је по њој, међу осталима, настао и филм „Бановић Страхиња“ из 1981.

Стручна литература драму чита из више углова. Ћирилов у њој види расправу о основним етичким темама, Селенић шоовску склоност као иронију, Марјановић конверзацијску психолошку драму, Јованов и Попов трагикомедију, Пешикан-Љуштановић мелодраматичног заљубљеника, а Стојановић је уписује у Михизове жанровски хибридне драме. Ђурковић 2021. пише о дидаскалијама као самосталном слоју текста.

Поставка Народног позоришта у Суботици на Стеријином позорју 2010. и представа Народног позоришта у Приштини из 2018. показују да комад остаје на репертоару и више од пола века после праизведбе.