Јован Христић

Јован Христић рођен је 26. августа 1933. у Београду. Завршио је Другу мушку гимназију, студирао је архитектуру и филозофију, а на Филозофском факултету дипломирао је 1958. године. Најпре се појавио као песник: прву књигу стихова објавио је 1954, а „Александријска школа“ изашла је 1963. Преводио је и Т. С. Елиота.

Био је редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, уредник у издавачкој кући „Нолит“ (позоришна и драмска едиција) и дугогодишњи позоришни критичар. У оцени критике, један је од најзначајнијих српских позоришних теоретичара и критичара друге половине 20. века; међу његовим књигама су „Чехов драмски писац“ и „О трагедији“, а као професор је обликовао нараштаје драматурга и критичара.

Драме је писао од почетка шездесетих до почетка седамдесетих година: „Чисте руке“ (око 1960), „Орест“ (1961), „Савонарола и његови пријатељи“ (1965), „Седморица: како бисмо их данас читали“ (1968–1969) и „Тераса“ (1972). „Орест“ је радио-драма с митским предлошком, а „Чисте руке“ у науци се упоређују са Сартровим комадом „Прљаве руке“ и са Софокловим „Краљем Едипом“. У тим текстовима позориште је простор мишљења у којем се античке и историјске теме користе да би се говорило о савременом човеку.

Добитник је две Стеријине награде за драму, Стеријине награде за театрологију, награда „Исидора Секулић“ и „Ђорђе Јовановић“ за критику и награде „Милан Ракић“. Умро је 20. јуна 2002. у Сремској Каменици. Постхумно су изашле његове књиге „Тераса на два мора“ (проза, 2002) и „У тавни час“ (песме, 2003).