Tijest

Duh Tantala, mučen u podzemlju, u prologu je izveden na zemlju, gde Furija hoće da ga natera da u kući svoje loze pokrene novi zločin. Ta kuća je već prokleta: braća Atrej i Tijest su zavađena, a Tijest je nekada zaveo Atrejevu ženu. Atrej smišlja najstrašniju osvetu.

Atrej se pretvara da želi pomirenje i poziva brata da se vrati i deli vlast. Tijest sluti prevaru, ali želja da se vrati je jača, pa dolazi sa sinovima. Atrej ubija dečake, sprema njihovo meso i služi ga ocu na gozbi.

Glasnik u četvrtom činu opisuje zločin, a u petom Atrej otkriva Tijestu šta je pojeo i pokazuje mu glave sinova. Tijest kune brata, a Atrej trijumfuje. Drama se završava bez iskupljenja.

Senekine tragedije pisane su po grčkim uzorima, ali u rimskom duhu: retorične, pune krvavih prizora i rasprava o moći. I danas je sporno da li su pisane za izvođenje ili za čitanje pred obrazovanim slušaocima.

Seneka je bio Neronovo učitelj i savetnik, pa mnogi u njegovim vladarima vide komentar na tiraniju.

Radnje je malo, a govora mnogo. Najveća napetost dolazi iz para Atrej i Tijest u „pomirenju”. Režija mora da postigne da publika vidi prevaru, a Tijest ne.

Glasnikov opis zločina je jedna od najdužih scena: izazov je da se ne pretvori u deklamaciju, već u izveštaj očevica koji ne može da se prekine.

Senekine tragedije, a naročito „Tijest”, snažno su uticale na renesansnu tragediju osvete: na Kidovu „Špansku tragediju” i Šekspirovog „Tita Andronika”. Duh koji najavljuje radnju, gozba kao osveta i retorika strasti potiču odatle.

Na savremenoj sceni „Tijest” se igra ređe, ali mu se vraćaju reditelji zainteresovani za političko nasilje.