Svaki čovek (Everyman)

Bog vidi da ljudi žive bez mere, zaboravljajući na dušu, i šalje Smrt da pozove Svakoga čoveka. On se uplaši i moli za odlaganje, ali mu se ne odobrava. Može da povede pratnju, ako neko pristane.

Prvo se obraća Drugarstvu, koje govori lepe reči, ali odbija da ide. Zatim Rodu, koji takođe odbija, i Bogatstvu, koje priznaje da mu je samo robovalo. Samo Dobra dela, opterećena njegovim gresima, ostaju uz njega, ali su preslaba da ga prate. Preko Znanja on stiže do Ispovesti, primenjuje pokoru, i Dobra dela mu se vraćaju u snazi.

Sa Dobrim delima, ojačanim, Svaki čovek ide prema grobu. Lepota, Snaga, Razboritost i Pet čula, koji su ga dotle pratili, jedan po jedan ga napuštaju. U poslednjem prizoru Svaki čovek umire, a Anđeo objavljuje da je njegova duša spasena.

Engleski moralitet „Everyman” sačuvan je u izdanjima iz početka 16. veka i verovatno je prevod holandske drame „Elckerlijc”. Moraliteti su alegorijske drame u kojima likovi predstavljaju vrline, mane i stanja, a radnja je poučna.

Najpoznatiju obradu dao je austrijski pesnik Hugo fon Hofmanstal u drami „Jedermann” (1911), koja se od 1920. izvodi na Salcburškom festivalu.

Alegorija zahteva jasnoću. Likovi nisu psihološki, već predstavnici, pa režija radi na kontrastu i ritmu, a ne na ličnoj istoriji. Najbolje postavke pokazuju da to nisu daleke ideje, već ljudi koje poznajemo.

Završni prizor, u kom se Svaki čovek oprašta od sveta, jedan je od najtežih za glumu: treba da deluje iskreno u strogo formalnom okviru.

„Svaki čovek” je najčuveniji engleski moralitet i primer kako je srednjovekovno pozorište poučavalo gledaoce. Uticao je na kasnije alegorijske drame i na moderne postavke u kojima jedan lik predstavlja sve nas.

Hofmanstal je temu vratio na pozornicu 1911. godine, a Salcburški festival je od nje načinio godišnji ritual.