Fabula
Prvo dejstvo
Radnja počinje u martovskim danima 1848, u jednoj vojvođanskoj varoši pod mađarskom vlašću. Tekst varoš ne imenuje, a pozorišne postavke je obično smeštaju u Vršac. U prvom prizoru grupa građana – bivši notaroš Žutilov, bankrotirani trgovac Šerbulić i Smrdić – sa mađarskim uzvicima pozdravlja revoluciju, a Šerbulić proslavlja petnaesti mart. Žutilov, činovnik koji lako menja uverenja, već u početku vodi reč i misli na položaje i novac za „prave rodoljube“, to jest za sebe i svoje. Jedino Gavrilović ostaje uzdržan i ne veruje u galamu.
Žutilovljeva kći Milčika deli mađarske kokarde, a Gavrilović ih odbija. Zatim se pojavljuje mladi stihotvorac i govornik Šandor Lepršić, koji patetično govori o srpskoj prošlosti i traži „Vojvodinu srpsku“ sa srpskim činovnicima i bez poreza; oružani obračun s Mađarima njemu izgleda lak. Žutilovljeva žena Nančika treba da sašije srpske kokarde, ali niko od prisutnih ne zna koje su boje srpske. Kada gospođa Zelenićka objavi da je „ceo distrikt u plamenu“, ona sama određuje da su srpske boje plava, crvena i bela, skida zelenu i menja sebi ime. Svi odmah pozivaju na rat, a Gavrilovića hvata strah od krvi.
Drugo dejstvo
U drugom dejstvu vesti iz Karlovaca menjaju raspoloženje. Lepršić javlja da je Vojvodina potvrđena na skupštini u Karlovcima i poziva da se podigne zastava. Šerbulić i Smrdić, međutim, strahuju da će odgovarati zbog toga što su ranije cepali mađarske protokole, pa se međusobno optužuju. Žutilov se pojavljuje sa mađarskom kokardom, građani iz opreza skidaju srpske, a zatim nalaze srednje rešenje: srpske će nositi ispod odeće, a mađarske spolja. Gavrilović smatra da su kokarde besmislica i ne nosi nijednu.
Mađar Nađ Pal zamera mladim rodoljubima što prave buku bez razuma. Građani mu odmah nude poklone za mađarsku vojsku, a Gavrilovića, koji ne želi da daje, optužuju za izdaju.
Treće dejstvo
Sa ratišta stižu vesti, a u kući se ništa ne menja u suštini. Milčika čita novine o bici kod Srbobrana, a uz to se druži s mađarskim oficirom. Zelenićka osniva „Odbor rodoljupkilja“, razmišlja o ženskom bataljonu i bojni raspored kod Sentomaša objašnjava kredom po stolu. Gavrilović govori o stradanju sela, a ona mu odgovara podsmehom.
Protivrečne vesti o bitkama smenjuju se, a rodoljupci za svaku imaju novu poruku. Prave se spiskovi „mađarona“, to jest ljudi koje treba sumnjičiti za veze s Mađarima. Kada Milčika javi da Mađari odlaze, svi hrle da gledaju, a Lepršić ponovo poziva na borbu.
Četvrto dejstvo
Rodoljupci sada zasedaju kao odbor i dele položaje. Šerbulić i Smrdić se svađaju oko prošlosti, Žutilov predlaže da Gavrilovića uklone iz odbora, a Lepršić se žali da nova vlast nema autoriteta. Gavrilović javlja da je Sentomaš pao i da je patrijarh napustio Bečkerek; Lepršić to oglašava lažnim, a Žutilov traži da se „Srbin koji Srbima stalno prorokuje zlo“ više ne trpi u odboru. Glasnik Skoroteča donosi pismo i bilten: Žutilov čita da Komoran pada i da pomoć stiže, dok glasnik potvrđuje da je Sentomaš pao. Smrdić u tom trenutku predlaže da se pobiju Švabe i mađaroni.
Kada Milčika javi da Mađari dolaze, nastaje panika. Žutilov predlaže da se podeli kasa i beži u Srbiju, a Gavrilović mu odgovara da kasa nije njihova. Zelenićka grdi muškarce, uzima pušku i traži barikade i barjak, Nančika uzima sablju, a Milčika pištolje. Kada zagrmi top i Lepršić javi da su Mađari tri stanice daleko, svi se razbegnu. Gavrilović ostaje sam i najavljuje da odlazi u beli svet.
Peto dejstvo
Poslednje dejstvo nosi naslov „U Beogradu“ i vodi rodoljupce u Srbiju. Šerbulić sam broji novac i ljuti se na cene; kada stigne Smrdić, obojica kukaju zbog gubitaka i zbog toga što ih u novoj sredini zovu Švabama. Gavrilović traži priloge za siromahe koji gladuju usred kolere, ali oni ne žele da daju ništa i prebacuju mu sebičnost.
Zatim ulazi Lepršić i opet govori o „slovenskom carstvu“ i o stranim činovnicima u Vojvodini. Gavrilović odgovara da mu je svejedno ko je na službi, jer je pošten stranac bolji od nečasnog domaćeg. Lepršić ga naziva izdajnikom i odlazi, Smrdić ga proglašava mađaronom, a Šerbulić kaže da ne zaslužuje da živi među Srbima. Gavrilović na to odvraća da, kad bi svi Srbi bili kao oni, ni sam ne bi želeo da bude Srbin. Na toj replici završava se dostupan tekst komada (vidi napomenu urednika).
Lica
Žutilov
bivši notaroš i vođa „rodoljubaca“; menja uverenja, kokarde i stranu prema tome ko je na vlasti
Nančika
Žutilovljeva supruga; treba da sašije srpske kokarde, a u ratnoj groznici uzima sablju
Milčika
Žutilovljeva kći; deli mađarske kokarde, čita novine o bitkama i druži se s mađarskim oficirima
Šandor Lepršić
mladi stihotvorac, govornik i panslavista; traži „Vojvodinu srpsku“ i voli velike reči više od dela
Gospođa Zelenićka
ratoborna rodoljupkinja; osniva „Odbor rodoljupkilja“, određuje srpske boje i menja sebi ime
Šerbulić
bankrotirani trgovac; u „narodnoj stvari“ traži korist i brine samo za svoj novac
Smrdić
građanin slične naravi kao Šerbulić; svađa se s njim i predlaže da se obračuna s „mađaronima“
Gavrilović
jedini razuman i umeren lik; žali stradanje naroda, a svi ga redom optužuju za izdaju
Nađ Pal
Mađar koji sa strane komentariše srpske rodoljube i zamera im buku bez razuma
Skoroteča
glasnik koji donosi pisma, biltene i protivrečne vesti s ratišta
Analiza
Ključne teme
Lažno rodoljublje i fraza
Rodoljupci govore o Vojvodini, o Srbima i o „slovenskom carstvu“, ali nijedan od njih ne rizikuje. Lepršić drži govore, Zelenićka osniva odbor i traži rat, a u kritičnom trenutku u četvrtom dejstvu svi beže. Komad pokazuje da se rodoljublje na rečima lako odvaja od rodoljublja u delu.
Prilagođavanje i strah
Scena s kokardama u drugom dejstvu sažima čitavu temu: kada Mađari izgledaju jači, građani nose mađarske znake, a srpske kriju ispod odeće. Strah od osvete određuje njihove postupke više od ubeđenja, pa se i stav prema „narodnoj stvari“ menja sa svakom vešću.
Korist ispod zastave
Žutilov traži položaje i novac za „prave rodoljube“, u četvrtom dejstvu odbor deli mesta, a Žutilov predlaže da se Gavrilović izbaci iz odbora. Kada se približe Mađari, Žutilov predlaže da se podeli kasa. U petom dejstvu isti ljudi u Beogradu prebrojavaju novac i odbijaju da pomognu gladnima.
Razum kao „izdaja“
Gavrilović odbija kokarde, žali stradanje sela i traži pomoć za siromahe, a svi ostali ga zbog toga nazivaju izdajnikom i mađaronom. Komad pokazuje mehanizam u kome se svako neslaganje s glasnom većinom proglašava neprijateljskim.
Vesti, novine i propaganda
Radnju pokreću vesti: iz Karlovaca, iz novina, od glasnika Skoroteče, čije su poruke često suprotne. Rodoljupci bez provere prihvataju onu koja im odgovara. Sterija se, prema predgovoru, oslanja na izraze iz života i štampe, pa je predmet satire i sam način na koji se javnost obaveštava.
Reč protiv dela
Lepršićevi govori, Zelenićkina kredom iscrtana bojna slika i „Odbor rodoljupkilja“ stoje nasuprot stvarnom stradanju, koje pominje samo Gavrilović. Komika nastaje iz nesrazmere između velike reči i male odvažnosti.
Simboli i motivi
Kokarde
Srpske i mađarske kokarde idu iz ruke u ruku, a u drugom dejstvu nose se jedne ispod, druge iznad odeće. Znak opredeljenja postaje kostim koji se menja prema prilikama.
Kasa
Kada stigne vest da Mađari dolaze, Žutilov ne misli na odbranu nego na deobu blagajne. Gavrilovićeva primedba da kasa nije njihova odvaja javni novac od ličnog i pokazuje na čemu se stvarno zasniva njihov „rad za narod“.
Kreda na stolu
Zelenićka bojni raspored kod Sentomaša iscrtava kredom po stolu, kao da je rat salonska igra. Slika pokazuje udaljenost rodoljubaca od stvarnog ratovanja.
Bilteni i pisma
Papiri koje donosi glasnik Skoroteča sadrže suprotne vesti, pa svaki lik veruje onome što mu odgovara. Pisana reč u komadu nije svedočanstvo, već oruđe propagande.
Imena likova
Prezimena Žutilov, Zelenićka, Lepršić i Smrdić zvuče kao nadimci i stvaraju komičnu predstavu još pre nego što lik progovori. Imena koja podsećaju na boje (žut, zelen) dobijaju dodatno značenje u komadu u kome su važne boje kokardi.
Kompozicija i struktura
Komad ima pet dejstava podeljenih na kratka pozorja. Radnja prati tok revolucije onako kako je vide stanovnici jedne varoši: od martovskog ushićenja, preko smenjivanja kokardi i ratnih vesti, do bekstva u Srbiju. Sterija ne gradi zaplet oko jednog sukoba. Pokretač su vesti koje stalno pristižu (iz Karlovaca, iz novina, od glasnika), a likovi na njih odgovaraju menjajući stav.
Situacije se zato ponavljaju u sve većem razmeru: svaka nova vest donosi novu parolu i novi strah. Gavrilović je jedini lik koji vesti ne koristi za sopstvenu korist, pa stalno stoji nasuprot horu. Peto dejstvo, preneto u Beograd, pokazuje iste ljude van rodnog mesta, ali s istim navikama.
Likovi i tipovi
Većina rodoljubaca su tipovi: Žutilov je oportunista koji misli na položaj, Šerbulić i Smrdić su bankrotirani građani koji u „narodnoj stvari“ traže korist, Lepršić je govornik ispunjen rečima, a Zelenićka ratoborna gospođa čija se ratobornost u četvrtom dejstvu završava begom. Nasuprot njima stoji Gavrilović, koji govori o stradanju sela i o gladnim siromasima.
Mađar Nađ Pal nije neprijatelj iz propagande nego svedok koji sa strane komentariše srpske velike reči. Komad je zbog takvog rasporeda bliži komediji naravi nego komediji karaktera: likovi nisu nosioci jedne strasti, već jedne društvene poze koju dele mnogi.
Jezik i stil
Jezik je glavno sredstvo satire. Rodoljupci govore frazama iz političkih govora i novina, o „Vojvodini srpskoj“ i „slovenskom carstvu“, a komika nastaje kada se velike parole svedu na sitne račune o kokardama, novcu i položajima. U predgovoru Sterija kaže da se oslonio na izraze iz života i štampe, pa publika u jeziku likova prepoznaje govor svoje epohe.
Dijalozi su kratki, puni uzvika i ponavljanja, a kontrast se pojačava poređenjem onoga što likovi kažu i onoga što rade. Imena likova (Žutilov, Zelenićka, Lepršić, Smrdić) stvaraju komičan efekat još pre prvog govora.
Tumačenja i sporna pitanja
Komad se dugo čita kao satira na lažno i frazeološko rodoljublje; tako ga je, prema sajtu Narodnog pozorišta, ocenio Jovan Skerlić. Prema uobičajenom tumačenju, Sterija ne ismeva srpski nacionalni pokret kao takav, već one koji ga koriste kao zaklon za ličnu korist, pa je naslov ironijski.
Sporno je i pitanje Gavrilovića: on je jedini razuman lik, ali u komadu njegov glas ne menja ništa, jer ga svi redom proglašavaju izdajnikom. Pitanje je da li je on pisčev govornik ili samo najmanje rđav među njima. Posebna teškoća je status teksta: komad je ostao u rukopisu, datumi nastanka se u izvorima razlikuju (1849. ili 1853), a dostupno izdanje završava se bez oznake kraja petog dejstva.
Istorijski i književni kontekst
Revolucija 1848–1849. u Habzburškoj monarhiji dovela je Srbe u južnoj Ugarskoj u sukob s mađarskom revolucionarnom vlašću. Majska skupština u Sremskim Karlovcima 1848. proglasila je Srpsku Vojvodinu, a u narednim mesecima vođeni su oružani sukobi sa mađarskim snagama. U „Rodoljupcima“ se pominju Karlovačka skupština, bitke kod Srbobrana i Sentomaša, kao i Komoran.
Jovan Sterija Popović (Vršac 1806 – Vršac 1856) u srpskoj književnosti važi za osnivača nacionalne drame. „Rodoljupci“ su nastali u godini revolucije ili posle nje; izvori kao vreme nastanka navode period 1849–1853. Sterija ovu važnu komediju nije štampao.
Ranije Sterijine komedije („Laža i paralaža“, „Kir Janja“, „Pokondirena tikva“, „Zla žena“) ismejavale su kućne, trgovačke i varoške odnose. Ovde je predmet javni i politički: Sterija ne ismeva jednu strast, kao u „Kir Janji“, već ponašanje čitave društvene sredine u ratnim mesecima.
U predgovoru Sterija kaže da komad počiva na izrazima i pojavama iz života i novina i da hoće da pokaže kako se mane kriju iza rodoljublja. Prema jednom naučnom radu, na naslovu je naznačio da je komad spreman za štampu, ali do štampanja za njegovog života nije došlo.
Na sceni
Prema jednom naučnom radu, komad je prvi put izveden 1904. u Narodnom pozorištu u Beogradu, gotovo pola veka posle Sterijine smrti; ta tvrdnja nije proverena u drugom izvoru. U Beogradu je Dejan Mijač u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio „Rodoljupce“ 1986, a ta se postavka u kritici pominje kao jedna od najvećih u istoriji kuće i kao hrabra najava političkog ludila koje je ubrzo zahvatilo Srbiju.
Mijač je „Rodoljupce“ ponovo režirao 2003. kao predstavu kojom je otvorena obnovljena zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta; igrali su, između ostalih, Vojislav Brajović, Tanja Bošković, Mirjana Karanović, Tihomir Stanić, Janoš Tot (Šerbulić) i Boris Isaković (Smrdić). Recenzent Ivan Medenica ocenio je da predstava ima pouzdano vođenje i dobro izgrađene komične likove, ali da joj nedostaje nov ključ tumačenja.
Andraš Urban režirao je 2015. postavku u Narodnom pozorištu u Beogradu. Prema programu Bitefa, radnja je smeštena u Vršac 1848, a u Urbanovoj adaptaciji rodoljupci ubijaju Gavrilovića dok pevaju propagandne pesme; jedna od njih pominje srpske političare od devedesetih do danas. Prema novinskom izveštaju, predstava je ušla u zvaničnu selekciju Sterijinog pozorja i Bitefa, a na Danima komedije u Jagodini proglašena je za najbolju po oceni stručnog žirija.
Reditelji se suočavaju sa dva glavna pitanja: koliko komad držati u istorijskom okviru 1848, a koliko ga otvoreno aktuelizovati, kao što je uradio Urban, i kako igrati Gavrilovića, čija se umerenost lako pretvara u komičnu ili u gorku figuru. Komad zahteva veći ansambl: u podeli lica, pored imenovanih likova, stoji i zbor „rodoljubaca“.
Nasleđe i recepcija
„Rodoljupci“ su Sterijina komedija sa otvorenom političkom temom. Skerlić ih je, prema sajtu Narodnog pozorišta, nazvao gorkom satirom lažnog i frazeološkog patriotizma, a u kritici JDP-ove postavke iz 2003. opisani su kao jedno od najvažnijih dela srpske nacionalne dramske klasike. Komad govori o rodoljublju kao govoru, a ne kao činu.
Tema se lako prenosi u novu sredinu, pa se komad često aktuelizuje. Mijačeva postavka iz 1986. čitana je kao najava političkih prilika u Srbiji, a Urbanova iz 2015. povezuje 1848. s politikom devedesetih i sadašnjosti. U obe postavke komad se čita kao slika ponašanja koje se vraća, a ne samo kao slika jednog trenutka 1848.
Za čitaoce i učenike komad je pogodan za razgovor o tome kako se prepoznaje politička fraza, o odnosu reči i dela i o tome zašto se razuman glas u javnosti lako proglašava izdajom. Gavrilovićeva poslednja replika u dostupnom tekstu pokazuje kako se ta tema završava: čovek optužen za izdaju odgovara da bi, kad bi svi Srbi bili kao njegovi optužioci, radije odustao od tog imena.
Produkcije i adaptacije
Izabrana izvođenja i adaptacije, sva sa navedenim izvorom. Arhiva se dopunjuje i u nju ulaze samo provereni podaci.
Pozorište
Rodoljupci
rež. Dejan Mijač · Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd · 1986.
Prva od dve Mijačeve postavke komada u JDP-u; kritika je pominje kao jednu od najvećih u istoriji kuće.
Izvor: Vreme: Rodoljupci (JDP)
Pozorište
Rodoljupci
rež. Dejan Mijač; Vojislav Brajović, Tanja Bošković, Mirjana Karanović, Tihomir Stanić, Janoš Tot, Boris Isaković · Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd · 2003.
Predstava kojom je otvorena obnovljena zgrada JDP-a, čija velika scena više od pet godina nije bila u upotrebi.
Izvor: Vreme: Rodoljupci (JDP)
Pozorište
Rodoljupci
rež. Andraš Urban · Narodno pozorište, Beograd · 2015.
Postavka u selekciji Sterijinog pozorja i Bitefa, proglašena za najbolju na Danima komedije u Jagodini; gostovala je na MITEM-u u Budimpešti u aprilu 2016.
Pojmovi uz ovo delo
Izvori
- Osnovni podaci o delu (autor, epoha, godina, žanr, jezik): baza Corpus DramaticumKulturni element; način provere opisan na stranici „Izvori i metodologija“
- J. S. Popović, Rodoljupci – integralni tekst (Projekat Rastko, ćirilična i latinična verzija)tok radnje po dejstvima, podela likova, podnaslov i peto dejstvo; završetak proveren prema latiničnoj verziji https://www.rastko.rs/drama/sterija-rodoljupci.html · rastko.rs
- Komedija „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića – između prošlosti i sadašnjosti (Univerzitet u Lođu)satira na lažni patriotizam 1848; nastanak oko 1853; 1904. kao godina prvog izvođenja (nije potvrđeno drugim izvorom) · dspace.uni.lodz.pl
- Narodno pozorište u Beogradu: Rodoljupciopis radnje smeštene u Vršac 1848; Skerlićeva ocena komada · narodnopozoriste.rs
- Bitef, program 2016: Rodoljupci (Andraš Urban)Urbanova postavka 2015, radnja u Vršcu 1848, adaptacija sa ubistvom Gavrilovića · pretraziva.rs
- Vreme: Rodoljupci (JDP)Mijačeve postavke 1986. i 2003, podela 2003, ocena predstave · vreme.com
Tekst je samostalno napisan na osnovu navedenih izvora; nije prevod ni prepričavanje pojedinačnog članka. Primećujete grešku ili imate bolji izvor? Pišite nam – ispravljamo je uz navođenje izvora. Kako proveravamo podatke.