Skakavci

Drama je podeljena u dva dela, na početak i kraj leta. Prema opisu iz Fabula Mundi, naizgled nepovezane priče se u drugom delu spajaju i otkrivaju jasne veze između likova. Prema intervjuu u „Vremenu“ iz 2005, kompozicija je fragmentarna i nalik na film, kao u ranijoj drami „Amerika“.

U prvom delu, prema radnoj verziji, mesta se smenjuju često: restoran, mermerna hala, kuhinje, ulaz u kuću, terasa. Bar u nekim scenama prelaz se označava zamračenjem. Svaka scena ima vlastitu situaciju, a veze među njima otkrivaju se tek postepeno, pa publika sama spaja niti.

Jedanaest likova spada u četiri starosne grupe: dete (Alegra), ljudi u tridesetim (Nadežda, Milan, Dada, Fredi), ljudi srednjih godina (Žana, Maks) i starci (Ignjatović, Jović, Simić, Petrović). Obrazloženje Evropske nagrade za nove pozorišne realnosti iz 2007. govori o slici četiri naraštaja koji su oblikovali sadašnje stanje zemlje.

Autorka kaže da su svi likovi stari, čak i oni najmlađi. Time se razlika među naraštajima briše: prema intervjuu u „Vremenu“, u drami su starci i tridesetogodišnjaci koji su izgubili iluzije. Opis predstave dodaje da mlađi i dalje žive pod uticajem starije generacije koja ne ustupa moć. „Vreme“ u prikazu iz 2006. opisuje likove kao dezorijentisane, duboko nezadovoljne ljude.

Opis drame u Fabula Mundi naglašava mračan humor koji dodiruje šira društvena pitanja. Na portalu Hoću pozorište predstava je označena kao drama i komedija, a beleška na stranici Titketa naziva je „post-pozorišnom dramom“ koja se rizičnim estetičkim postupcima suočava sa strahom od starenja.

U prvom delu radne verzije porodične situacije, doručak, ručak, poseta, prekida groteskno: posoljen doručak, lažno bolesno dete, svađa oko plaćanja doma uz sina koji ocu ismevajući saopštava da je homoseksualac. Mračan humor nastaje iz dodira malih, svakodnevnih motiva s velikim pitanjima starenja i smrti. Opis predstave u JDP-u govori o sumornom, upozoravajućem portretu društva, pa komična intonacija služi kao sredstvo kritike.

Čitanje drame se razlikuje u različitim sredinama. U radu o recepciji savremene srpske drame na evropskim scenama Ana Tasić beleži da su neki strani kritičari i reditelj pariske postave Dominik Pitoaz dramu čitali ideološki, kao kritiku srpskog društva i nacionalizma, što po njoj nije u tekstu. Autorka drame je u izjavi za Tanjug rekla da tema nije usko vezana za srpsko društvo nego za strah od starenja i smrti.

Drugi tumači, među njima reditelj Tomas Ostermajer i kritičarka Rut Fihner, prema Tasićevoj čitaju dramu otvorenije, bez ideološke predrasude. Dejan Mijač je u intervjuu rekao da mu se čini da je drama apolitična i da je njena tema opšta, a ne aktuelna. Teofil Pančić u prikazu iz 2006. u njenoj metafizičkoj dimenziji nalazi srodnost sa Beketovim komadom „Čekajući Godoa“.

Biljana Srbljanović (rođena 1970) započela je dramski rad sredinom devedesetih, a „Skakavce“ je napisala posle drama „Beogradska trilogija“, „Porodične priče“, „Pad“, „Supermarket“ i „Amerika, drugi deo“. U jednom spisku drama „Skakavci“ su uz godinu 2005.

Ana Tasić u radu o recepciji savremene srpske drame u Evropi smešta „Skakavce“ među drame koje prikazuju društvo oblikovano ratovima, katastrofalnim ekonomskim prilikama, erozijom vrednosti, korupcijom, nasiljem i kriminalom. Autorka, međutim, u izjavi naglašava da tema nije usko vezana za srpsko društvo.

Premijera je održana 26. aprila 2005. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Dejana Mijača; intervju u „Vremenu“ od 5. maja 2005. kaže da je komad izveden prethodne sedmice. Predstava je 2006. učestvovala na 51. Sterijinom pozorju.

Zbog ove drame nemački časopis „Theater heute“ proglasio je Srbljanovićevu za najboljeg stranog dramskog pisca sezone 2005–2006, a Evropska nagrada za nove pozorišne realnosti dodeljena joj je 2007. Francusko izdanje („Sauterelles“, u prevodu Gabrijela Kelera, Arche éditeur) izašlo je 2006.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstava je igrana na sceni „Bojan Stupica“. Prema podeli na stranici Titketa, Nadeždu je igrala Isidora Minić, Milana Boris Isaković, Dadu Aleksandra Janković, Fredija Svetozar Cvetković, Alegru Suzana Lukić (u alternaciji sa Mašom Dakić), Žanu Jasmina Avramović, a Maksa Vojislav Voja Brajović. U kasnijim spiskovima starije uloge igraju Miodrag Radovanović (Ignjatović), Vlasta Velisavljević i Mihailo Janketić (Jović), Branko Cvejić (Simić) i Branka Petrić (gospođa Petrović). Scenografiju je radio Juraj Fabri, kostime Lana Cvijanović, muziku Isidora Žebeljan, koreografiju Miloš Paunović; navedeni su i kreativni video-tim i kompjuterska animacija. Predstava je trajala oko dva sata i pet minuta.

Scenski zadatak čine brojnost likova i raznolikost mesta. Jedanaest likova različitih dobi, kuhinje, restoran, hala, terasa i prostor pred kućom traže scenografiju koja mesta ne čini bukvalnim, što stoji i u napomeni uz tekst. Dodatni zadatak je da mlađi glumci igraju likove za koje je rečeno da su stari, a da se stalno jede i pada kiša.

Zagrebačko kazalište mladih postavilo je dramu 2006. u režiji Januša Kice; „Vreme“ beleži da je ta predstava na Sterijinom pozorju 2006. dobila nagradu za najbolju predstavu, dok je beogradska predstava dobila nagrade za režiju (Mijač) i glumu, a Srbljanovićeva za tekst. Katona Jožef teatar postavio je dramu u režiji Gabora Matea (članak je od 15. maja 2008). U Parizu je dramu režirao Dominik Pitoaz.

Jugoslovensko dramsko pozorište je tokom pandemije, u aprilu 2020, emitovalo snimak predstave na svom kanalu na platformi YouTube (9. aprila u 21 čas, uz ponavljanja 10, 11. i 12. aprila). Predstava je gostovala na festivalima u Visbadenu, Rijeci i Solunu, a u Ljubljani i Zagrebu.

Zbog ove drame časopis „Theater heute“ je Srbljanovićevu proglasio za najboljeg stranog dramskog pisca sezone 2005–2006, a Evropska nagrada za nove pozorišne realnosti dodeljena joj je 2007. Obrazloženje te nagrade govori o povratku u Srbiju i slici četiri naraštaja koji su oblikovali sadašnje stanje zemlje. Na Sterijinom pozorju 2006. dobila je nagradu za tekst.

Drama je prevedena i izvedena izvan Srbije: francusko izdanje u prevodu Gabrijela Kelera pojavilo se 2006, a postave postoje u Zagrebu, Parizu i Budimpešti. Rad Ane Tasić beleži da su pojedine evropske kritike i postave, na primer pariska, dramu čitale kao sliku Srbije i njenog nacionalizma, dok autorka i drugi tumači u njoj vide opštiju temu starosti.

Jugoslovensko dramsko pozorište je 2020, u vreme zatvaranja pozorišta zbog pandemije, predstavu emitovalo preko interneta, među prvim predstavama koje je ponudilo gledaocima na taj način.