Šine

Oblik drame je fragmentaran: niz kratkih scena, grupisanih u predratni, ratni i poratni deo. One prate jednu generaciju od škole, preko vojske i navijačkih grupa, do rata i povratka, ali se ne razvijaju kao klasičan zaplet, nego kao niz slika koje pokazuju kako ponižavanje prelazi u nasilje. Opis predstave u JDP-u tu formu upoređuje sa pozorišnim kalejdoskopom intenzivnih, emocionalno nabijenih scena.

Završetak u raju donosi drugu ravan, van istorije. U predstavi Slobodana Unkovskog dva sveta su razlikovana scenografijom: „ovaj svet“ crno-beo, „onaj svet“ šarena dečja kuća ogromnih razmera. Recenzent taj postupak hvali na pojedinim mestima, ali ga smatra delimično dekorativnim.

Likovi su tipovi sa nadimcima, što je namerno uprošćavanje. Autorka u intervjuu razlikuje apstraktne, najnevinije (Junak, Debil, Gadni, Rupica) i konkretne, odgovornije (Veseli, Masni). Veseli, čovek koji se uvek smeje, predstavlja smrt.

Najvažnija je Rupica, jedina ženska figura. Jedna glumica igra sve žene, pa Rupica prelazi iz uloge devojke u uloge psihološkinje, žene koja se u Hrvatskoj posmatra kao „laka“, zarobljenice i medicinske sestre. Prikaz u „Kušu“ postavlja pitanje zašto su Markovićeve žene tako često promiskuitetne, zavisne, neuspešne i lišene samosvojnosti. Isti prikaz izdvaja Rupicu i Veselog kao jedine koji u raju nisu nikoga povredili, što se ne slaže s autorkinim opisom Veselog kao odgovornijeg lika i oličenja smrti.

Markovićeva za sebe kaže da je pre svega pesnikinja i da je jezik drame sveden na suštinu. Recenzent „Vremena“ Ivan Medenica najveću vrednost teksta vidi u oštrim, preciznim dijalozima kojima se izražava emocionalna posledica ratova devedesetih. Pošto su likovi i situacije, po recenzentu, namerno uprošćeni, drama se više oslanja na jezik i ritam replika nego na psihološko razrađivanje.

Prema prikazima, predstava koristi ironiju, distancu i povremenu teatralizaciju da predstavi agresiju i ratno iskustvo; pesme, najčešće iz osamdesetih, daju drami čovečniji, osećajniji ton i sprečavaju da zlo bude romantizovano. Jedan internet-opis predstave označava je i kao dramu i kao komediju.

Autorka odbija političko čitanje: kaže da je reč o „drami o ljubavi i smrti, a ne o balkanskim ratovima“. Ivan Medenica primećuje da tekst ne naglašava jasno nijednu temu i da je globalna metafora slaba, a likovi i situacije namerno uprošćeni. Časopis „Kuš“ primećuje da se nasilje u drami ne vezuje samo za rat.

Sporna je i godina. Sajt daje 2002, SANU 2004. Premijeru u Beogradu u novembru 2002. potvrđuju „Vreme“, Tiketklub i program Bitefa, dok Bitef za 2004. navodi Posebnu nagradu na Sterijinom pozorju i gostovanje u Visbadenu. Moguće je da se SANU-ova godina odnosi na neki od tih događaja, ali to nije potvrđeno.

Milena Marković (rođena 1974) diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti 1998. „Šine“ su, prema „Vremenu“ i drugim izvorima, njena druga drama, posle „Paviljona“, koji su prvi put izvedeni 2001. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kao i „Paviljoni“, ova drama govori o mladim ljudima u urbanoj sredini u raspadanju.

Tekst je pre beogradske postave bio predstavljen u Londonu: u okviru letnje rezidencije za mlade dramske pisce u pozorištu Royal Court 2002. Pun naslov je „Bog nas pogledao – Šine“. Premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog, održana je 25. novembra 2002, a tekst je 2004. objavljen u nemačkom časopisu „Theater heute“.

Društveni okvir su devedesete i ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Recenzija iz 2002. likove naziva „izgubljenom generacijom“, a druge analize beleže da je ambijent nadahnut Beogradom devedesetih. Autorka u intervjuima upozorava da njenu dramu ne treba čitati samo politički.

Godina nastanka se u izvorima razilazi: sajt daje 2002, a SANU 2004. Recenzija i intervju u „Vremenu“ od 28. novembra 2002. pokazuju da je drama tada već bila izvedena, a premijera je održana 25. novembra 2002, pa se 2002. uzima kao godina praizvedbe.

Prvu postavu režirao je Slobodan Unkovski, na sceni „Bojan Stupica“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prema podeli uloga, Debila je igrao Boris Milivojević, Junaka Sergej Trifunović (u recenziji iz 2002; u kasnijoj podeli Goran Šušljik), Gadnog Nebojša Glogovac, Rupicu Jelena Đokić, a Veselog Nikola Đuričko. Masne su igrali Marinko Madžgalj i Nebojša Milovanović. Dramaturg je bila Marina Milivojević Mađarev, scenograf i kostimograf Angelina Atlagić, a koreografiju je radila Maja Milanović; predstava je trajala oko sat i po.

Scenski problem je u fragmentarnoj formi i mešanju tonova. Jedna glumica igra sve ženske likove. Scene nasilja i silovanja stoje uz komičnu intonaciju i stilizovanu scenografiju, pa predstava mora da održi ravnotežu između distance i emocije. Recenzent „Vremena“ hvali glumu Nikole Đurička i Jelene Đokić, a ima zamerke na distanciran, „privatan“ stil dvojice glavnih glumaca.

Predstava je povezivana živom izvedbom poznatih pop-hitova iz bivše Jugoslavije. Jugoslovensko dramsko pozorište je dramu predstavilo u Visbadenu na Festivalu nove drame krajem juna 2004. Prema intervjuu u „Vremenu“ iz 2006, drama je igrana i u Poljskoj (režija Rafal Sabara) i u Nemačkoj, ali datumi tih postava nisu potvrđeni.

U Čikagu je dramu kao „Tracks“ igrao pozorišni ansambl TUTA Theatre Chicago u režiji Željka Đukića (ponavljanje postave iz 2006); recenzija Krisa Džonsa u Chicago Tribune opisuje predstavu od šest mladića i jedne devojke, u epizodičnim prizorima od oko devedeset minuta, u kojima mladići povremeno formiraju improvizovani bend.

Opis predstave u JDP-u naziva „Šine“ ključnim delom nove srpske drame i pozorišnim portretom „izgubljene generacije“ koja je odrasla u devedesetim. Prema programu Bitefa, drama je dobila Posebnu nagradu na Sterijinom pozorju u junu 2004, a tekst je 2004. objavljen u časopisu „Theater heute“.

Drama je predstavljena u Londonu 2002. u vidu čitanja, a zatim je izvođena u Visbadenu (gostovanje JDP-a, 2004), u Poljskoj, Nemačkoj i Čikagu. Autorka je u intervjuu rekla da je bila iznenađena i iznervirana kada su je zapadni gledaoci čitali kao političku egzotiku vezanu za balkanske ratove.

Zbirka „Drame“ (LOM, 2012) sadrži prvih šest objavljenih i izvedenih Markovićevih dramskih tekstova, među njima i „Šine“. Kasnije drame, među kojima su „Brod za lutke“ i „Zmajeubice“, donele su joj Sterijine nagrade, a u intervjuu iz 2006. sama je rekla da je „Brod za lutke“ objektivno bolja drama.