Hadersfild

Prema tekstu, drama nema numerisanih činova ni scena, već niz kratkih scena, od kojih neke nose naslove. Prostor je jedna trpezarija, a vreme oko dan i noć: od rasprave sa ocem, preko Igorovog povratka i večere, do noći i jutra. Jedinstvo mesta i vremena drži sve likove na jednom mestu i primorava ih da se suoče.

Igorov dolazak je pokretač: njegovo prisustvo pretvara običan dan u obračun sa prošlošću. Rediteljka prve postave, Aleks Čizholm, primećuje da mali događaji, kao što su odlazak na piće, pronađeno rublje ili prosuti kečap, deluju značajno i dramatično, jer su vezani za nešto veće i moćnije.

Četiri prijatelja su u istom dobu, a različitih puteva: Igor je otišao, Dule se upušta u sitan biznis, Ivan je bolestan, a Raša je ciničan i zaglavljen. Rediteljka Raši daje naziv „izmučeni antijunak“. Recenzent engleske postave povezuje likove sa Hamletom: Raša sa Hamletom, Milicu sa Ofelijom, oca sa Klaudijem, Ivana sa Polonijem, a Duleta i Igora sa Rozenkrancom i Gildensternom.

Čizholm u tekstu o JDP-ovoj postavi glumu Nebojše Glogovca u ulozi Ivana opisuje kao izvanrednu i preobražavajuću. Milica, učenica, donosi lektiru i snimak koji razbija veče. Otac je u recenziji engleske postave prikazan kao Klaudije, a njegovi postupci, prodaja vrata i kuće i, prema tekstu, udarac sinu u završnici, pokazuju raspad porodičnog doma.

Tekst o zagrebačkoj postavi opisuje dramu kao mračnu, duhovitu i dirljivu. Recenzent engleske postave je opisuje kao punu besa, a ipak humanu, i nalazi u njoj trenutke lirizma usred haosa. Rediteljka prve postave ističe pesničke slike, pre svega lavove. Isti recenzent hvali intenzitet pisanja i glume i smatra da predstava pogađa cilj iako se kreće po poznatom terenu disfunkcionalne porodice.

Humor se vezuje za bolne situacije: šale o mentalnom domu, podsmeh žutom lavu, Rašin ciničan ton. Ton se kreće od šale do pretnje: san u kom Ivan ubija Rašu, prema recenziji sarajevske postave, treba da zastraši, a u toj postavi je izveden komično.

Naslov je predmet pitanja koje postavlja i rediteljka prve postave: zašto drama smeštena u Srbiji sa srpskim likovima nosi ime engleskog grada. Jedno moguće čitanje je da Hadersfild označava mesto na koje se odlazi, a Zrenjanin mesto iz kog se odlazi; tekst sam ne daje jednoznačan odgovor, a lavovi su izričita veza dva grada.

Završetak je predmet rasprave. Recenzija jedne postave zamera izostavljanje završne scene u kojoj Raša Ivanu nudi kafu ili čaj, jer ona povezuje pesmu sa idejom ljudske topline i nade. Figura „Majke-Otadžbine“ u recenzijama se tumači kao znak države i prošlosti. Recenzent engleske postave pak smatra da drama može da ublaži strah od migracije u Britaniju.

Uglješa Šajtinac (rođen 1971) diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1999. Njegova prethodna drama „Rekviziter“ izvedena je 1999. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Prema članku u listu „Huddersfield Examiner“, inspiraciju za „Hadersfild“ dobio je posetom tom gradu 2000, kada je „Rekviziter“ čitan na Festivalu savremenih evropskih drama, a tekst je napisao za tri dana po povratku u Zrenjanin.

Pozadina je decenija ratova, kriminala, nezaposlenosti i prelaska u kapitalizam. Opis zagrebačke postave navodi da je drama priča o tridesetogodišnjacima koji još nose posledice rata i ne vide budućnost, i da je situacija tipična za više zemalja u tranziciji.

Englesku verziju je prema prevodu Duške Radosavljević adaptirao Kris Torp, a prvi put je izvedena u pozorištu West Yorkshire Playhouse u Lidsu u proleće 2004, u režiji Aleks Čizholm; tekst je iste godine izašao u londonskoj izdavačkoj kući Oberon. Srpsku praizvedbu režirala je ista rediteljka u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 26. februara 2005, posle oko šest nedelja proba.

Tema odlaska i povratka proističe iz autorovog susreta sa engleskim gradom, ali je razmeštena u zrenjaninski ambijent. Sam naslov, srpska fonetska transkripcija imena engleskog grada, postavlja pitanje šta jedno mesto znači drugom.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na sceni „Bojan Stupica“, igrali su Goran Šušljik (Raša), Nebojša Glogovac (Ivan), Vojin Ćetković (Dule), Damjan Kecojević (Igor), Tijana Mladenović i kasnije Suzana Lukić (Milica) i Josif Tatić (Otac), kome je kasnije na ulozi nasledio Miša Janketić. Scenografiju je radila Marija Kalabić, kostime Jelisaveta Tatić-Ćuturilo, a video Dušan Udicki.

Predstava je ostala na repertoaru nešto duže od deset godina, poslednji put je igrana 28. maja 2016. i po podacima pozorišta osvojila je tri Sterijine nagrade (najbolji novi tekst, glumačke nagrade za Glogovca i Šušljika), nagrade Ardalion na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu 2005. i više nagrada na drugim festivalima. Gostovala je, prema rediteljki, u SAD, Hrvatskoj i drugde u Evropi.

Scenski zadaci su jednostavni, ali zahtevni: jedna prostorija, predmeti koji znače (vrata, zavesa, kečap) i ton koji mora da se kreće od komike do pretnje. Recenzija sarajevske postave iz 2018. zamera da su odnosi među likovima samo naznačeni, da je san u kom Ivan ubija Rašu izveden komično i da je izostavljena završna scena sa kafom.

JDP je 2020, u vreme zatvaranja pozorišta, snimak „Hadersfilda“ prvi emitovao na svom kanalu na platformi YouTube (29. marta u 21 čas). Zagrebačko kazalište mladih ga je 2020. postavilo u režiji Rene Medvešeka, sa gradom Karlovcem umesto Zrenjanina.

Prema tekstu o zagrebačkoj postavi, predstava JDP-a stekla je kultni status u desetogodišnjem izvođenju, a Aleks Čizholm je opisuje kao veliki hit koji je dugo bio rasprodat. Teofil Pančić je 2011. „Hadersfild“ nazvao jednim od pozorišnih događaja proteklih deset godina.

Prema drami je 2007. snimljen igrani film „Hadersfild“ u režiji Ivana Živkovića, a scenario su napisali Šajtinac i Dejan Nikolaj Krakljačić. Film je bio hit u Srbiji i prikazan je na Međunarodnom filmskom festivalu u Solunu. Postoji i dokumentarni film o lidskoj postavi (29 minuta), koji je režirao Šajtinac sa Dušanom Udickim.

Drama je 2004. objavljena na engleskom u izdanju Oberon, štampana je u poljskoj i ruskoj antologiji, a u Berlinu je prikazana u produkciji pozorišta Volksbühne. Nakon srpske praizvedbe dobila je Sterijinu nagradu za 2005. za najbolji tekst.